Епархија зворничко-тузланска
Драго ми је што сам данас овде и што сам позван од нашег пријатеља, начелника општине Станари, господина Радојице. Знате да сам у Епархији зворничко-тузланској већ седам година. Када сам неке начелнике ословљавао том титулом, они су остали начелници. Када сам неке почео звати градоначелницима, они су у међувремену заиста постали градоначелници. Мислим да је наш начелник Радојица један од оних који заслужује да постане градоначелник, ако Бог да. Својим трудом и радом то је заслужио, а имаће и могућност да буде још успешнији.
Дозволите ми да оно што сам можда прескочио исправим и најпре поздравим све вас који сте овде присутни: господина Стевандића, Предсједника Народне Скупштине Републике Српске, господина Нешића, министра безбједности у Савјету министара БиХ, уваженог господина конзула Републике Србије, као и све друге представнике различитих институција, часне оце, и вас, браћо и сестре, чланове Скупштине овог места, као и све оне који раде на телевизијама и који су овде присутни.
Драго ми је што сам данас дошао у Станаре. Малопре сам питао проту, јер нисам био сигуран када смо тачно освештали цркву Васкрсења Христовогу Станарима? Било је то већ прве године када сам дошао, крајем 2018. године. Од тада су за мене Станари постали простор васкрсења, простор проповеди Крста и Васкрсења Христовог, сведочења Јеванђеља. То је у неком смислу поновно васпитавање и катихизација нашег народа у вери, православљу, моралном и духовном животу, и у свему ономе што је честито и миломе Богу приступачно. То је заправо мисија Цркве, једног народа, епископа, свештеника и ђакона. Првенствено мислим да то, хвала Богу, овде у Станарима радимо. Имамо вероучитеље, и хвала Богу, овде има преко 460 ученика, што је заиста много, јер на другим местима имамо врло мало ученика, пошто се подручне школе гасе. Али, то је посебан проблем – проблем наталитета. О томе треба да водимо рачуна сви, и Црква и државне институције, сви заједно.
Данас смо овде и поводом освећења Дома здравља у Станарима. То ће бити један благословен чин, посебно зато што је то место где ће људи долазити да траже лечење, где ће болесни долазити, а здрави одлазити, ако Бог да. На таквим местима Црква је потребна, и обично се ту граде капеле или неке посебне просторије где се читају молитве, а људи се молитвом исцељују уз медицину.
Као Епархија, припремамо једну књигу за коју сматрамо да је значајна, а односи се на историјско деловање једног не баш пријатеља нашег народа, за кога сте сигурно чули, Бенџамина Калаја. Он је био високи представник Аустро-Угарске империје у XIX веку. Да вам не говорим детаље о томе шта је све радио, јер ће све бити описано у тој књизи која ће имати око 300 до 350 страна. Оно што је веома значајно и што треба рећи јесте да је Калај почео процес расрбљивања српског народа у Босни и Херцеговини, тада у Босни. Почео је потискивати ћирилицу, а форсирати латиницу. У неком смислу, спречавао је мисију Православне Цркве на овим просторима. Наводно је форсирао богумиле, секту која је овде постојала, и радио је многе ствари које су биле веома погубне за наш народ. Зашто је то важно да се данас подсетимо? Зато што и данас постоје слични покушаји, нажалост, које спроводе неки други представници.
Црква има светосавску мисију – мисију измирења и јединства нашег народа. Господин Стевандић је споменуо саборност, а ми то називамо симфонијом – сарадњом Цркве и државе на обострану вољу и корист нашег народа. Црква је то радила у време Немањића, у средњем веку, када није било тоталитарног система, као што је, нажалост, било после Другог светског рата или у време турског ропства. Позиција Цркве је увек била та и она ће остати на тој позицији, хвала Богу, и наставићемо да радимо на измирењу нашег народа.
Желим да подсетим на још једну важну чињеницу, а то је да је Калај, који је себе називао "психологом маса", често одлазио међу Србе на свадбе, сахране и крсне славе, како би тражио слабе тачке у нашем народу. Његов циљ је био да открије наше слабости како би нас поразио. Говорио је: „Срби су јаки као личности, али их треба делити у партије, па ће бити у сукобима” и тако ће постати лака мета за окупаторе и освајаче. Ако желимо јединство, духовно, културно, па и политичко, треба да се запитамо да ли нам одговара да имамо 35 регистрованих партија у Бања Луци или 19 у Бијељини. Они који се више баве политиком боље разумеју шта то значи, али Црква не види да је то корисно. Тамо где има много партија, разбија се духовно, културно и политичко јединство, и не можемо бити фокусирани на опште потребе и заједништво које нам је неопходно.
Неко би могао да протумачи ово као да се Црква меша у политику, али то није случај. Црква се никада не меша у дневну политику. Црква говори само о оним стварима које су од животног значаја за наш народ, за опстанак, историју, културу, језик, писменост и веру. То смо увек говорили и то ћемо увек говорити. Други, који су позвани да се баве другим пословима, радиће свој посао.
На крају, желим да споменем једну важну ствар за Станаре и за град Добој, који је у близини. Данас смо донели проти Мирку, нашем архијерејском намеснику добојском, икону мученика добојских из логора који су пострадали 1915. године. То је био први логор на овим просторима. У том логору је пострадало 12.000 Срба, а било је укупно 45.000 затвореника. По узору на тај логор, касније су прављени други логори смрти у Другом светском рату, посебно на нашем простору у логору смрти Јасеновац, који је прогутао близу милион жртава. Ова икона ће бити сведочанство наше посете и наше борбе за проповедање васкрсења и јединства нашег православног српског народа, по заветима и саветима Светог Саве Српског и свих српских светитеља.
Митрополит зворничко-тузлански Фотије
