Свети Кир и Јован, бесребреници и чудотворци.

Ови милосрдни и дивни светитељи нису били браћа по крви, али су били браћа по духу. Кир је најпре живео у Александрији и као лекар лечио људе и силом Христовом и физичким лековима. Сазнавши да болести нападају људе највише због грехова, он је увек упућивао болеснике да покајањем и молитвом очисте душу од греха, да би кроз то повратили и телу здравље. Када наста Диоклецијаново гоњење хришћана, Кир се удаљи у Арабију где прими монашки чин. Но као што је био чувен у Александрији, тако се прочује и у Арабији, те су људи и ту прибегавали њему за помоћ. Чувши за Кира, Јован, тада римски официр у Едеси, дође у Арабију да га види. Видевши се, они заволе један другог као брат брата, те остану заједно да се подвизавају. У то време истјазаваху мучитељи неку Атанасију хришћанку, са три кћери њене у граду Канопу. Чују за ово Кир и Јован па дођу у Каноп да храбре мајку и ћерке, да не отпадну од вере. И заиста, благодарећи саветима ових светитеља, Атанасија претрпе сва мучења и са ћеркама би погубљена за Христа. Ћерке Атанасијине звале су се: света Теоктиста од петнаест година, Теодотија од тринаест година и Евдокија од једанаест година. Тада мучитељи ухвате Кира и Јована па их, после мука и тамновања, мачем посекоше, 311. године. Безбројна чудеса учинише ови свети мученици и за живота и по смрти. Њихове мошти пренесене су у време цара Аркадија у Рим. Они се призивају у помоћ нарочито при несаници, при освећењу воде, и јелеосвештењу (в. 28. јун).

Тропар (глас 5):

Чудеса светих Твојих мученика, даровао си нам као стену необориву, Христе Боже: Њиховим молитвама разори савете злоречитих и оснажи жезал царства, као Једини Благ и Човекољубац.

Света мученица Трифена

Драговољно и храбро поднела многе муке за Христа. Па пошто се не хте одрећи вере, буде пуштен један бесан во, који је избоде и умртви. То се догодило у I веку. Њу призивају у помоћ мајке које не могу да доје своју децу.

Преподобни Никита Печерски

Као монах, не послушав игумана, удаљи се из манастира и затвори у једну келију. За непослушност попусти Бог на њега велико искушење. Једном када Никита беше на молитви, јави му се ђаво у виду ангела светлог и рече му: немој се више молити, него читај књиге, а ја ћу се молити за тебе! Послуша Никита, преста молити се и поче читати књиге. Читао је само Стари Завет, а Нови Завет никако није могао ни отворити, јер му то није давала сила ђаволска. Помоћу ђавола и пророковао је, и то само злочине, отмице, паљевине и остала зла дела, која су ђаволу позната отуда што и он у њима учествује. Најзад увиде свети оци печерски да је Никита пао у ђаволску прелест, те се почну молити Богу за њега. Никита се поврати, увиде пропаст у којој је био, покаје се горко за непослушност и гордост, и управи се правим путем. После дугог кајања и многих суза, Бог му опрости и дарова га даром чудотворства. Упокојио се 1108. године.

Никита се Творцу моли, 
Да га Творац удостоји, 
Да он Творца видет може: 
"Јави ми се, Боже, Боже!" 
O Никита, грех те гони 
Да ти просиш то од Бога! 
Удостој сe, пa ћеш гледат' 
У вечности Свевечнога. 
Бесмртни се Бог не дава 
Смртном оку сагледати 
И вишњем je свету страва 
У Свемоћног погледати. 
Живот овај дат је нама, 
Да се њиме припремамо, 
Да достојни тек по смрти 
Светлост вечну сагледамо. 
Ал' Никита иште, моли, 
Да га Творац удостоји, 
Да он Творца видет може: 
"Јави ми се, Боже, Боже!" 
Тад се њему ђаво јави: 
"Поклони се мени!" рече, 
A Никита брже-боље 
На колена пред њим клече! 
Јер помисли, да је ангел: 
Беше ђаво сав у сјају, 
И испуни лажним cjajeм 
Никитину сву одају. 
O не кушај, брате, Бога, 
Век је овај век припреме, 
У овом је веку вера, 
У ономе тек виђење 
Прво битка, па победа, 
Прво мука, па наслада — 
Све у своје бива време. 

РАСУЂИВАЊЕ

Иако су Свети Оци похваљивали монаштво као ангелски чин; иако су многи од највећих светитеља проживели век и дошли до савршенства у глухој и беживотној пустињи, ипак црква православна не препоручује монашење свима верницима. "Нити се сви у пустињи спасоше, нити у свету сви погибоше", рекао је један светитељ. Једноме грађанину, који је и без наклоности к монаштву хтео поћи у манастир, рекао је св. Нифонт: "Чедо, место нити спасава, нити губи човека, него дела спасавају или губе. Нема користи ни од светог места ни од светог чина онај ко не испуњава заповести Господње. Саул је живео усред царске раскоши — и пропао је; Давид у таквој истој раскоши — добио је венац. Лот је живео међу безаконим Содомцима — и спасао се; Јуда је био међу апостолима и отишао је — у Пакао. Ко год говори да је немогуће спасти се са женом и децом, тај се вара. Аврам је имао жену и децу, и 318 робова и робиња, и мноштво злата и сребра, па — ипак је назват другом Божјим. О колико се спасло служитеља цркве и љубитеља пустиње! колико велможа и војника! колико занатлија и тежака!... Буди побожан и човекољубив, и спашћеш се." 

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам Господа Исуса као домаћина у дрму своме и то: 

1. како Он ходи по овоме свету као онај који власт има заповедајући природи и изгонећи демоне, 
2. како се Он брижно труди на сваком човеку, с којим се сретне, као домаћин на својој чељади, 
3. како се Он понаша у храму као домаћин у дому, чистећи храм од трговаца. 

БЕСЕДА

против полутанства и о извршењу свега закона Божјег 
Ово је требало чинити, и оно не остављати (Лк. 11, 42) 

Овде се мисли на закон и милост. У души фарисеја и сектаната не стоје ово двоје, тј. они не могу и да врше прописе закона и да чине милост, него препирући се о томе шта је важније од овога двога, једно испуштају а друго држе. Фарисеји су формално строго држали прописе законске, али су били сасвим напустили милост и човекољубље. Сектанти пак ласкају себи да они држе правду Божју, но сасвим одбацују прописе црквених закона. 
Православље представља пуноћу вере. Оно заповеда, да се чини ово и да се не оставља оно. Оно је пажљиво према спољашњим прописима вере, као човек кад иде између лонаца па чува да их не разбије. Но оно је још више пажљиво према правди и милости Божјој, као човек који идући између земљаних лонаца цени ове и чува не због земље, од које су лонци направљени, него због скупоцене садржине која је у њима. Празни лонци, који се никад никаквим пићем не пуне, без вредности су као и празне законске форме фарисејске. Пиће пак које се сипа у ветар, расипа се и губи, јер се не сипа у одређене за њ судове. 
И тако у Православљу нема једностраности, као што је није било ни у Господу Исусу. Господ говори Јовану Крститељу, који дише правдом и милошћу Божјом, да треба испунити закон; а фарисејима, празним параграфлијама, без правде и милости Божје, говори: милости хоћу а не прилога! Очигледно је да је важније оно што треба чинити од онога што не треба остављати. Но ни мало не значи да је оно што је мање важно — непотребно. У човечјем организму има пуно важнијих и пуно неважнијих органа, но сви они укупно чине тело човеково. 
О Господе свеобухватни, не дај нам да будемо једнострани, но помози нам да испунимо сву вољу Твоју. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Meceчни календар