Свети Јован Златоуст, златна труба Православља

Спомен овога светила цркве празнује се 13. новембра и 30. јануара. А овога датума празнује се пренос његових чесних моштију из јерменског села Комана, где је као изгнаник умро, у Цариград где је раније као патријарх управљао црквом. Када се наврши тридесет година од његове смрти, патријарх Прокл одржи један говор у спомен свога духовног оца и наставника, и тим говором толико разгори љубав народа и цара Теодосија Млађег, према великом светитељу, да сви пожеле да се Златоустове мошти пренесу у Цариград. Прича се да се ковчег с моштима никако није дао покренути с места све док цар није написао писмо Златоусту, молећи га за опроштај (јер мајка Теодосијева, Евдоксија, виновна је била за прогонство светитеља) и призивајући га да дође у Цариград, негдашњу резиденцију своју. Кад је ово покајно писмо положено на ковчег, ковчег постане сасвим лак. При преносу, многи болесници који се дохватише ковчега, оздравише. Када су мошти приспеле у престоницу, тада је цар поново над моштима молио светитеља за опроштај у име матере своје, и то као да она сама од себе говори: "Док ја живех временим животом, пакост ти учиних, а сада када ти живиш бесмртним животом, буди користан души мојој. Слава моја прође и ништа ми не поможе; помози ми ти, оче, у слави твојој, помози ми пре него што будем осуђена на Суду Христовом!" Када је светитељ унесен у цркву Светих Апостола и постављен у престо патријаршијски, тада је маса света чула из уста његових речи: "Мир всјем!" Пренос моштију светог Јована Златоуста извршен је 438. године (в. 30. јануар и 13. новембар).

Тропар (глас 8):

Благодат из твојих уста заблиста као светлост огња и просветли васељену, свету стече ризницу несреброљубља и нама показа висину смиреноумља. Зато учећи нас твојим речима, оче Јоване Златоусти, моли Христа Бога Логоса, да спасе душе наше.

Преподобни Тит Печерски

Био најпре војник, па када у неком боју задоби рану у главу, он се повуче од света у Печерски манастир где оздрави и прими монаштво. Проводио је време у непрестаном оплакивању својих ранијих грехова. Пред смрт би извештен кроз неку небеску појаву да су му сви греси опроштени. Мошти му почивају у пештерама Теодосијевим.

Свети Јован, труба златоковна, 
Милост Божју људима раструби, 
Милост чудну, што и грешне љуби, 
Милост дивну, што кроз сунце сија 
И месецом земљу задивљава, 
У звезданој колевци је нија. 
Милост страшну c Голготе крваве. 
Где Бог распет'свету злочин прашта. 
Милост страве, праштања и славе, 
Милост коју ангели певају, 
Коју твари свуколике пију, 
Коју само свеци прослављају, 
Милост што је мелем болеснима, 
Радост простим, лудост књижевнима, 
Утук гордим, казна сујетнима; 
Билост Божју, што сва твар ужива, 
Што се лије ко струја ваздуха, 
Милост штоно све грехе покрива — 
Милост таква незнана до Христа; 
Вечним сјајем од Христа заблиста. 
Учитељу Вожије милости, 
Моли Бoгa, да нам грехе прости. 

РАСУЂИВАЊЕ

Велика је ствар пост, но љубав је још већа. Ако се постом демони прогоне, страсти укроћавају, тело умирује, дух сређује, љубављу се Бог усељава у човека. Сам је Господ нагласио пост као неопходан, но љубав је истакао као главну заповест. У првој половини прошлога столећа владао је Охридом Џеладин-беј, одметник од султана и самостални господар, а црквом је у то време управљао митрополит Калиник. Џеладин-беј и Калиник, иако разне вере, били су врло добри пријатељи и често један другог посећивали. Догоди се да Џеладин беј осуди 25 хришћана на вешала. На Велики Петак треба ло је да буду обешени. Митрополит, сав узбуђен због тога случаја оде ка Џеладин-беју и стане га молити да ублажи казну. Док су они разговарали, стигне и време ручку, и беј позва митрополита да руча За ручак је било спремљено јагњеће месо. Митрополит се извини да због поста не може остати на ручку и спреми се да изиђе. Жао буде беју и рекне митрополиту: "Бирај, или ћеш јести са мном и 25 људи ослободити од вешала, или нећеш јести и пустити их на вешала": 
Митрополит се прекрсти и седе за ручак, а Џеладин ослободи осуђене од смртне казне. 

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам Господа Исуса као првосвештеника: 
1. који приноси Богу на жртву све време Свога живота на земљи, 
2. који приноси Богу на жртву сваку реч Своју, свако осећање, сваку помисао, сваки труд и сваку сузу, 
3. који за људе приноси Богу најзад свецело Себе самога као човека. 

БЕСЕДА

о недоумици маловерних 
Ко је овај да га слушају и вјетрови и море? (Мат. 8, 27) 

Тако су се питали апостоли не познавајући још Господа Исуса а видећи Га како утишава бурно море и ветрове. Ко је овај да га слушају вјетрови и море? То је Онај који је и створио ветрове и море. Какво је чудо, дакле, да га Његове сопствене твари слушају? Није ли секира послушно оруђе у оним рукама које су је начиниле? Господ је све створио речју, зато се све и покорава речи Његовој. 
Ко је Овај, браћо? То је Онај исти који је и пре тога подизао ветрове и умиривао их, и који је узбуркивао море и обуздавао га. То је Онај исти који то и данас чини. Као човек Он стаде пред људе и запрети разиграном ветру и разузданом мору, да би уништио заблуду код људи, као да се ветрови и мора крећу и умирују, или слепим случајем или неком злобном силом, и да би заувек открио истину, да умна и добра сила Створитеља управља и заповеда свима стихијама по Своме промислу. 
Ко је Овај? — питаху апостоли. То је безгрешни Син Божји, о апостоли свети, чије ћете име ви пронети по целоме свету, и за чије ћете име ви бити мучени и заклани као јагањци од вукова. Ко су вукови? Они који мисле, да се ветар сам од себе креће, и море само од себе узбуркава и утишава, или само од себе, или од ђавола. О свети апостоли, који упитасте и одговор истинит добисте, и истину целом свету објависте, молите се за нас, да се и ми сви просветимо том истином. 
О Господе, свеумни и свесилни, умири ветрове греха и утишај буру страсти наших прљавих и недостојних. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Meceчни календар