Патријарху српском саслуживао је Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, свештенство Архиепископије београдско-карловачке у молитвеном присуству верног народа.
Патријарх српски г. Порфирије својом поучном беседом осврће се на причу о блудном сину, која не само да спада у сами врх светске књижевности по својој форми и по своме садржају него спада и у најдубље откривање људске природе и људске психе, унутарњег поретка изазова, али и решења са којима се суочавајући налази човек, и по томе ова прича спада у једну од највреднијих прича које је исписана људском руком.
Подсетио је да би човек могао да иде путем идвидуализације он мора узети своје дарове, оно што је добио од Бога и то улажући и напоре умножити развити.
"Међутим, постоји и могућност, с обзиром да све зависи од начина на који употребљавамо своје дарове, од наше слободе, да оно што су наши дарови заборавимо да су то дарови, заборавимо да смо то добили као кредит, као зајам, као таленат који не само треба да сачувамо и вратимо како смо добили од Бога, него да треба да умножимо то што смо од Бога добили.
Често није могуће да, ако нам иде све од руке, разумемо шта је дар од Бога, разумемо колико нам је потребан ближњи и колико смо ми њему потребни. Често ако нам иде све од руке, једном речју, заборавимо на Бога и на друге људе. Заборавимо и на своје унутарње, духовне потребе јер мислимо да смо свемоћни, све зависи од нас, све постоји да бисмо ми испунили и задовољили своје нагоне и потребе које смо прогласили да су наше једине.
Готово да је правило да кроз промашај, кроз пад, кроз губитак често долазимо себи , кроз пораз. Не можемо, готово по правилу, да учимо на туђим грешкама, морамо сами да лупимо главом од зид како бисмо могли да разликујемо духове, да разумемо шта је истина а шта је лаж, шта је правда а шта неправда, шта је црно а шта бело.
Кроз пад можемо да осетимо колико нам је потребна близина Божија и колико нам је потребан други ближњи", поучио је Патријарх Порфирије.