У Србији је укинут феудализам. Сељаци су постали власници земље коју су обрађивали Током XIX века око 85% становника Србије живело је на селу. Чланови сеоске породице су живели, радили и готово све своје слободно време проводили заједно. Производли су готово све што им је било потребно за живот. Млади брачни парови су заједнички живот најчешће почињали у дому младожењиних родитеља. Уколико је у истој породици живело више брачних парова таква се породица називала задружном. Већи број радних руку омогућавао је лакшу обраду имања. Свакодневни живот сеоске породице био је прилагођен сеоским радовима. Сеоске забаве као што су села, прела и сеоске преславе централно су место друштвеног живота. Средином XIX века око 15% становништва Србије живело је у варошима. Просечну градску породицу чинили су отац и мајка с двоје деце. У варошима су само мушки чланови породице зарађивали за живот док су се њихове жене бавиле кућним пословима. Друштвени живот варошких породица најчешће се сводио на кућне седељке и посете комшијама и рођацима. Због тешких услова у којима су живели, животни век у XIX столећу био је знатно краћи него данас. Крајем XIX века свако шесто дете умирсало је већ током прве године живота. Просечан животни век оних који би успели да преживе рано детињство износио је око 50 година. У истом веку у Србији није било школованих лекара. Уместо њих, болеснике су лечили травари, врачаре и самоуки народни лекари. Начин исхране и припремање јела су одраз услова живота. На исхрану су утицали и многобројни постови у току године јер су цркве и манастири били центри у прво време писмености, а потом духовног и религијског живота. Јеловник је био састављен од једноставних, скромних, али здравих јела. Целокупна брига о исхрани породице била је на жени. Због свакодневних обавеза, жене на селу нису имале времена да се посвете припремању сложенијих оброка, тако да су сналажљивост и умешност у кувању долазили до изражаја код жена у варошима Србија је током XIX века имала неколико престоница. Вожд Карађорђе столовао је у Тополи, кнез Милош у Крагујевцу да би престоница у Београд била пренета 1841. године. Стицање аутономије, долазак образованих људи у Србију, развој занатства у градовима самосталан сељачки посед, висок природни прираштај омогућили су напредак Србије у другој половини XIX и почетком XX века.