"Боље рат него пакт! Боље гроб него роб!" орило се из хиљаде грла на улицама претежно српских градова тог 27. марта 1941. године. Срушена је влада Цветковић-Мачек, а краљ Петар II Карађорђевић је проглашен пунолетним и преузео је власт. Немачки Рајх на челу са Адолфом Хитлером заједно са својим савезницима без објаве рата напали су Краљевину Југославију. Општи напад на Југославију ишао је из два правца: Ријека – Грац и са простора око Софије. Напад на Југославију почео је у раним јутарњим часовима 6. априла 1941. године. Најтежа разарања доживео је главни град Краљевине. Храбро држање југословенских пилота није било довољно да заустави многобројнију агресорску авијацију. Немачки бомбардери нису бирали циљеве. Поред војних и саобраћајних, бомбе су масовно падале на цивилне објекте, стамбене блокове, куће и болнице. Запаљивим бомбама погођена је зграда Народне библиотеке у којој је изгорео цео књижни фонд у коме се налазило неколико хиљада уникатних рукописа и средњовековних докумената непроцењиве културне и историјске вредности. О храбрости пилота југословенске авијације најбоље сведоче речи Борислава Михајловића Михиза који је рекао: „Гледао сам како са малих пољских аеродрома, на којима су били дислоцирани у Срему, полећу осамљени југословенски ловци, храбро насрћу на огромне бомбардерске формације и у пламену се сурвавају у смрт. Пред Хитлеровим насртајима, сем енглеске авијације, једино југословенска није уништена на земљи." Након капитулације Југославије 17. априла 1941. године, Немачка и Италија и њени лидери раскомадали су земљу у један мозаик повезаних, окупираних и наизглед независних области. Немачка је окупирала Србију, Банат и присајединила северну Словенију. Италија је узела Црну Гору, Далмацију и јужну Словенију. У Хрватској и Босни и Херцеговини настала је Независна Држава Хрватска. Косово и Метохија и западна Македонија припали су Албанији, која је од 1939. године била италијански протекторат. Источна Македонија припала је Бугарима, област између Тисе, Дунава и Муре узели су Мађари. Са територија које су постајале делови неких нових државних апарата и устројених система ка Србији под немачком управом бежао је и велики број Срба и нешто Словенаца. Уплашени од „новог поретка" које су спроводиле власти НДХ, Бугарске, Мађарске и Албанаца „Велике Албаније". Тај нови систем већ након првих дана окупације састојао се у бесомучном малтретирању православног српског становништва, његовом преверавању, мењању идентитета, или што је било најстравичније и најчешће, од безобзирног лишавања живота својих дојучерашњих комшија, пријатеља и кумова. Погром Српске Православне Цркве пратио је и погром њене пастве. Велики број народа нашао се у градовима Србије.