Обраћајући се сабранима беседом, Митрополит Теодосије је истакао да мештани Пасјана треба да имају за пример Свету Босиљку и поучени њеним подвигом, животним подвигом да и они следе њен пример, јер, то што је она учинила, није учинила за нешто тренутно, пролазно, што припада овом свету.
"Она је то учинила за онај будући, лепши, бољи свет који нам је Господ припремио и за који треба сви да живимо и да увек имамо на уму. Погледајмо само око себе, погледајмо иза себе, све то што смо живели и проживели, све је то прошло. И дани који ће бити испред нас, и то ће проћи, јер је тако Господ устројио, да је овај земаљски живот пролазан. Онај који се радује, онај који живи у изобиљу земаљском, и онај који мисли да је срећан, и пева, он мора да зна да то његово пролази. Јуче сам био да посетим нашу браћу која су у затвору у Подујеву, и управо сам им то рекао. Има овде ваших сународника који су на правди Божијој тамо затворени. Видим да имају вере, да је Божија промисао то што су они сада на крсту, на искушењу, јер су имали времена да размисле о много чему, о животу, о људима који их окружују. Многи од њих траже молитву, исповест, причешће. Неки од њих свакодневно читају јутарње, вечерње молитве и акатисте. Тамо су се сусрели са Христом, у тамници. Ако Бог да, кад изађу одатле, они ће бити преображени", нагласио је Митрополит Теодосије.
У беседи, Владика Иларион је, између осталог, рекао: "Сабрасмо се на овом месту преображења и на месту које је тешко, а и место сведочанства вере у вечни живот, у победу живота, у победу добра. Црква је по речи древног оца никла из крви мученика, прво Светог нашег првомученика архиђакона Стефана, али пре свега Онога кога је он видео са десне стране Оца Небеског, а то је Господ Христос који је темељ нашег живота, који је основ нашег свештенства, у коме ми сагледавамо све наше односе. Он је наш живот, Он је пуноћа нашег живота, чега год да се дохватимо ми додирујемо Господа Христа у Цркви Божијој. И зато, у Њему је све, у Њему је пуноћа, није случајно да Он говори за себе да је Алфа и Омега. Он је и пророк и првосвештеник, Он је и Јагње које се приноси на жртву, Он је и храна наша, Он је утеха наша".
На крају Литургије освештани су славски дарови поводом прославе празника Свете мученице Босиљке Пасјанске.
* * *
Света новомученица Босиљка Пасјанска
У Пасјану, древном српском селу крај Гњилана на Косову, познатом још из средњег века, живљаше, по пресељењу из кумановског краја у 18. веку, благочестива породица Рајичић. У сиротињском дому са родитељима, браћом и сестром, узрастала је у побожности и благочешћу красна девојчица Босиљка, одликујући се кротком нарави и смиреношћу, трудољубљем и послушношћу. Од малих ногу свикла је да помаже својој матери у свим кућним пословима и око стоке, а оцу и браћи у пољским радовима; на њиви и ливади, у сабирању летине и припреми хране за стоку и огрева за зиму.О празницима је, са родитељима, одлазила на службу Божију, а увече се дуго и усрдно молила пред славском иконом и старим, урамљеним иконама Мајке Божије и свете Петке, које су њени преци донели из постојбине. Њено срце је нарочито пламтело за време божићних и ускршњих празника, када се са породицом и другом сеоском децом причешћивала светим Христовим Тајнама.Када је напунила 17 година родитељи су је први пут повели у Гњилане, на Ивањдан, када се у овој вароши сабира народ из свих поморавских српских села. Једанпут је ишла и на сабор (Светих Архангела) у манастиру Драганац.
Својом наочитошћу и лепотом тела Босиљка није остала незапажена, како од погледа родбине и познаника, тако и незнабожаца. Демонску пожуду према лепој, младој пасјанки показао је неки Арнаутин из Депца и вребао сваку прилику да је насилно уграби. Зато је, заједно са својим рођацима, дуго пратио, када би она, каквим послом, са родитељима или братом излазила изван села. Прилика се том некрсту указала управо када је Босиљка са оцем и братом те кобне јесени денула шуму за зиму код Белог Камена, на Стружинама, далеко изнад села. Неопажено су, загарављена лица, као лукаве звери, тројица Арнаута, на препад, уграбили девојку, пуцајући на њеног оца и брата, и одвукли према Карадаку.
Неколико дана родбина је, са пасјанским свештеником, код турских власти у Гњилану покушавала да докаже да је млада Српкиња насилно отета и одведена у арнаутску кућу. Колебљива и, Арнаутима наклоњена, турска власт је отезала са истрагом и пресудом. Једноставно, препуштали су времену да оконча то насилништво, верујући да ће девојка, због срама од света и родбине, помирити се са судбином. И арнаутске силеџије и турски угњетачи, међутим, нису рачунали на тврду веру ове младе православне Српкиње.
Босиљка је у сасвим страној и туђој, безбожничкој средини трпела силна искушења, увреде и насртаје; уцене и обећања да прими ислам и уда се за насилника. Одлучно и непоколебиво, она је, међутим, одбијала сва наваљивања и понижења, уздајући се у силу Божије милости и наду на спасење. Морили су је жеђу и несаницом; непрестаним дивљачким и демонским насртајима; убеђивањима.
Са Господом у срцу, и молитвом на уснама, млада Српкиња се снажила и одолевала свим искушењима. Губећи, пак, стрпљење, непомени Арнаутин је ђаволски мучио Босиљку, скубећи јој косу и пржећи табане жаревљем; тукући је по лицу и слабинама, газећи је.
Арнаути девојци доводе и неку старију потурчену Српкињу, муслиманског имена, која је наговара да прими „турску веру“ и спасе себе и поштеди своје родитеље. Босиљка остаје непоколебива и чврста: „Ја своју веру имам одговорила је – Не треба ми боља, јер је нема. А што се тиче удаје, ја сам већ заручена – тихо је, са неовдашњим сјајем у очима, узвратила – Ја имам свог заручника…“
На упорно тражење да каже ко је њен изабраник, одговорила је потуркињи: ,,’Ристос је мој изабраник. Ја само њему припадам, ником другом. Ја се не одричем мога Бога и моје свете вере, као ти, коју жалим.“
„Не заноси се црна кукавице; спасавај душу“ убеђивала је ова несрећна жена.
„Тако се не спасава душа – узвратила је млада православна пасјанка – већ се губи.“
„Кајаћеш се смркнуто јој је на крају рекла потуркиња, посаветовавши је: „Узми барем храну и воду; видиш на шта личиш; остала си кост и кожа…“
„Мене Бог храни и поји“ – тихо јој је узвратила и утонула у молитву.
Уследила су нова и жешћа мучења: насилно облачење у димије и навлачење зара на лице; Босиљка је све то кидала и цепала са себе, отимала се; проклињала:
„Убијте ме, убијте! – викала је – не дам се; ја сам хришћанка; ја сам православка. Не дам моју веру, моје српске хаљине… Не дам девојаштво! Само ме мртву можеш!“ – последњим погледом пресекла је мучитеља.
Штићена храброшћу и снагом свише, Босиљка је остала чиста, неокаљана; непоколебана.
Разгневљен, понижен и посустао, Арнаутин је одлучио да је погуби. Позвао је двојицу својих рођака, те су је, везану и изнемоглу, одвукли коњем уз реку Лапушницу и на пропланку, крај пута, довршили свој сатански чин: изболи су је ножевима, бесно вичући: „Смрт Шкињи (Српкињи)!“, а она, добивши нову силу и не осећајући ни ударце, ни убоде, тихо се још једанпут помоливши („Боже мој, сачувај ме до краја; не дај да попустим“) узвикнула: „Није ово смрт за мене, већ живот; ви сте у смрти, заувек; ваше погано племе!“
А када су разјарени овим силним, пророчким речима, дивљачки почели да јој касапе и комадају тело, храбра Пасјанка је испустила своју племениту душу и преселила се у рајска насеља Господња.
Тек после пострадања, Турци су дозволили Босиљкиној родбини и Пасјанцима да телесне остатке ове свете новомученице покупе и чесно сахране поред старе црквице; они су касније, приликом обнове, узидани у храм.
Предање о православном подвигу и мученичкој смрти свете девојке Босиљке и данас живи у Пасјану и целом Косовском Поморављу, о чему сведоче казивања старијих Пасјанаца: Василија – Васе Стојановића и Божидара Ђорђевића. Фрагменти записа прича и путописа – духовника и хроничара, писаца и путописаца (патријарха Павла, Томе К. Поповића, Григорија Божовића), као и необичне фреске (непознатих зографа) у пасјанској цркви.
Тропар Светој Новомученици Босиљки, глас 4.
Девица твоја Исусе Босиљка поје крепким гласом: тебе Жениче мој љубим и тебе тражећи састрадавам ти, и сараспињем и сапогребујем се крштењу твоме и страдам тебе ради да би царствовала у теби, и умирем за тебе да би живела са тобом. И као жртву непорочну прими мене која ти с љубављу припадам, а њеним молитвама као милостив спаси душе наше.
