ТВ ХрамПатријарху Порфирију саслуживало је свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке, у молитвеном присуству верног народа Божијег.
На крају свете Литургије, Његова Светост је освештао славске дарове поводом храмовне славе.
Поучавајући сабране архипастирском беседом, Патријарх српски је рекао да ми знамо да смо створени по слици и прилици Божијој, да смо иконе Божије, а то значи да смо у тој главној тачки једно, створени да будемо једно. Један смо и јединствен људски род. У исто време, знамо да је свако различит. Имамо сви један те исти печат Христов, али исто тако имамо свако свој непоновљив печат. И то јединство и различитост дати су нама да градимо заједницу, да градимо заједницу са Богом и заједницу међусобно. Дато нам је да будемо једно у Христу, једна Црква, један људски род и као што су апостоли Петар и Павле једно у Христу и као што су запечаћени Христовим печатом, тако свако од њих има посебне и личне дарове. Али то што имају исти циљ, без обзира на то што имају различите дарове и што на основу тих различитих дарова понекад не само мисле различито, него мисле и супротно један другоме, чини их да темељ њиховог живота буде смирење, да темељ њиховог живота буде крст, јер је циљ да буду једно у Христу. Бити једно у Христу, често говоримо, подразумева љубав, али та љубав није напросто обична емоција, не тиче се онога шта ко од нас осећа према другом, него јесте пре свега крст, који подразумева жртву, који подразумева одрицање, који подразумева поверење, најпре у Бога, а онда поверење једних према другима, који подразумева стрпљење, трпљење, да трпимо и да се стрпимо и да у том трпљењу и стрпљењу може кад хоће и кад треба да дејствује благодат Божија, како би то што имамо исте разлоге и исти циљ, благодат Божија учинила да кроз поверење и трпљење можемо да будемо једно. Бити једно у Христу не значи бити истоветан, напротив, значи по сваку цену развити свој таленат и свој дар.
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм
ТВ Храм* * *
Свети апостоли Петар и Павле
ТВ Храм
Свети апостол Петар. Син Јонин, брат Андреје првозваног, из племена Симеонова, из града Витсаиде. Био је рибар, и најпре се звао Симеоном, но Господ је благоизволео назвати га Кифом, или Петром (Јов. 1, 42). Он је први од ученика јасно изразио веру у Господа Исуса рекавши: Ти су Христос, Син Бога живога (Мат. 16, 16). Његова љубав према Господу била је велика, а његова вера у Господа постепено се утврђивала. Када је Господ изведен на суд, Петар Га се три пута одрекао, но само један поглед у лице Господа и душа Петрова била је испуњена стидом и покајањем. После силаска Светога Духа Петар се јавља наустрашивим и силним проповедником Јеванђеља. После његове једне беседе у Јерусалиму обратило се у веру око 3000 душа. Проповедао је Јеванђеље по Палестини и Малој Азији, по Илирику и Италији. Чинио је моћна чудеса: лечио је болесне, ваксрсавао мртве; чак и од сенке његове исцељивали су се болесници. Имао је велику борбу са Симоном Волхом, који се издавао за бога, а у ствари био је слуга сатанин. Најзад га је посрамио и победио. По заповести опакога цара Нерона, Симоновог пријатеља, Петар би осуђен на смрт. Поставивши Лина за епископа у Риму и посаветовавши и утешивши стадо Христово, Петар пође радосно на смрт. Видећи крст пред собом, он ум оли своје џелате, да га распну наопако, пошто сматраше себе недостојним да умре као и Господ његов. И тако упокоји се велики слуга великог Господара, и прими венац славе вечне.
Свети апостол Павле. Родом из Тарса, а од племена Венијаминова. Најпре се звао Савле, учио се код Гамалила, био фарисеј и гонитељ Хришћанства. Чудесно обраћен у веру хришћанску самим Господом, који му се јавио на путу за Дамаск. Крштен од ап. Ананије, прозват Павлом и увршћен у службу великих апостола. Са пламеном ревношћу проповедао Јеванђеље свуда од граница Арабије до Шпаније, међу Јеврејима и међу незнабошцима. Добио назив апостола незнабожаца. Колико су страховита била његова страдања, толико је било његово натчовечанско стрпљење. Кроз све године свог проповедања он је из дана у дан висио као о једном слабом кончићу између живота и смрти. Пошто је испунио све дане и ноћи трудом и страдањем за Христа, пошто је организовао цркву по многобројним местима, и пошто је достигао ту меру савршенства, да је могао рећи: не живим ја него Христос живи у мени, тада је био посечен у Риму, у време цара Нерона, кад и апостол Петар.
