СПЦО Херцег НовиО значају Цетињског манастира, његовог скрипторија и штампарије, и о бесцен-благу које je из њих изашло говорили су др Милена Мартиновић и проф. др Виктор Савић, а садржај Октоиха првогласника, кроз извођење неколико богослужбених химни, публици је приближио појац Ђорђе Павловић.
Др Милена Мартиновић, одлични познавалац рукописног блага ризнице Цетињског манастира, и аутор капиталне књиге „Рукописне књиге манастира Пресвете Богородице на Цетињу”, окупљенима је говорила управо на ту тему.
Осим што је у хронолошком и тематском низу представила поменуте књиге, др Мартиновић је указала и на значај који су цетињске владике кроз сву историју имале у њихом преписивању и скупљању, као и развијене везе које је Цетињски манастир, као седиште Митрополије зетске, потоње црногорске, имао са другим манастирима у Митрополији, са манастирима у Захумско-херцеговачкој епархији, са самом Пећком патријаршијом, након њене обнове, а прије новог укидања 1766, и на крају – са манастиром Пива, из ког је у XIX вијеку пренесен највећи дио садашње рукописне збирке Цетињског манастира.
Своје излагање о значају скрипторије цетињске, и прије појаве штампарије и након њеног гашења, и о књигама које је она изњедрила и ризница манастирска сачувала, др Мартиновић је закључила: „Српска Црква је, стално подсјећајући на старо наслеђе и славну прошлост, чувајући њихове тековине, управо помоћу непрекидног старања о књизи и стварања исте, водила борбу за очување и његовање националне свијести током тешких времена турске окупације на подручју свих српских земаља, па тако и данашње Црне Горе”.
О другом тематском аспекту синоћне вечери – штампаним књигама произашлим из Цетињске штампарије, али и о самој штампарији и њеном најзначајнијем мајстору, штампару Макарију, говорио је др Виктор Савић.
СПЦО Херцег Нови
На самом почетку свог излагања др Савић је нагласио значај који је током готово једног миленијума имало језичко јединство свих православних Словена, укључујући и Влахе и Молдавце, које је, како он каже „кроз неподељени језик Литургије и књижевности, тзв. црквенословенски, чинило делом духовне и културне целине све ове народе стотинама година, па је тако чинило могућим и оно што се тицало наше теме: Макаријев одлазак у Влашку и штампање влашких књига, сарадња међу штампарима различитог етничког порекла на приређивању књига за народе из истога круга, разношење и читање књига из једне у другој средини, унутар истога круга…”
Осим што је окупљене упознао са оснивањем саме штампарије и са оним што о се о Макарију може са релативном сигурношћу закључити из скромних историјских података и других извора, др Савић је изнео и неколико занимљивих, у широј јавности мање познатих теза и ређе постављаних питања. Једно од њих је до данас нерешено до краја питање – где је била Црнојевића штампарија? Изневши пред слушаоце народно предање и неколико новијих теза на ту тему, др Савић је закључио: „Само је за Псалтир изриком речено у поговору да је штампан на Цетињу, за остале се књиге ништа тако не говори. Но, то и јесте најважнија чињеница по овом питању: док се другачије не докаже, пре свега провером Млетачког архива, остаје као место штампања Цетиње, управо првобитни Цетињски манастир на Ћипуру”.
Друго је питање порекла штампара Макарија. На ту тему др Савић је казао следеће: „Захваљујући срећном стицају околности да је Макарије бележио и акцентовао неке речи с удвојеним вокалима, као и захваљујући самом начину бележења акцената, овде смо, на једном научном скупу у Херцег Новом, у организацији Матице српске, пре 12 година, утврдили да Макарија одликује новоштокавски акценатски систем, могућ крајем XV века само у Херцеговини, која се тада налазила у саставу Босанске државе под круном Немањића, једно време, дакле, и оснивача овога града, Херцега Новог. Шта је лепше него изговорити то овде, на овоме месту, да је Макарије био – Херцеговац?”
На самом крају др Савић, констатујући да се наше штампарство појавило ни мање ни више него у времену када је Турско царство било на врхунцу, закључује да су његови покровитељи и делатељи „на духовном и делатном плану чинили управо оно што и ми у својим животима треба да чинимо: да подигнемо оно што је пало, да унапредимо своје наслеђе и предамо га у бољем стању онима који долазе после нас, у најмању руку да се трудимо да га сачувамо онаквим какво јесте”.
СПЦО Херцег Нови
Због временских прилика, програм је морао бити измјештен у парохијској сали храма Светог Архангела Михаила у Старом граду.
СПЦО Херцег Нови
СПЦО Херцег Нови
