СКЦИсидора Секулић писала је да је владика Раде знао највеће знање, оно што се зна из себе, или никако, те да су његово стваралаштво и мисао почели далеко изнад земље, у ноћи, у самоћи, са звездама. Прича о Његошу, његовој фигури песника философа, владике и владара не јењава. Снага његове мисли и духа његови световни путеви и данас, после два века, изазов су и угаони камен, а то ће трајати, сасвим извесно до вечности. Исидора вели, владика је стално говорио и писао: зрак, луча, искра, светлост. Кроз њега је проговорила снага стварања.
И он кроз своја дела разноси Лучу, разуме мрак васионе, мрак света али не допушта да он превлада – и исписује химну светлости Божјој, симфонију спасења преко таме палих, обзнањује да зрака сјајна огња бесмртнога у човеку води спознаји вишег и дубљег поретка ствари, води до божанског лица. Ту химну, како вели митрополит, Његош из „Луче микрокозме“ преноси и на „Горски вијенац“, где кроз ликове игумана Стефана и владике Данила расветљује саплеменицима, у трагичком часу етичке принципе – кроз виши духовни ред, а заправо кроз Христове стопе страдања и васкрснућа. На крају, и сам догађај одвија се на Божић – рођење Христово, што није симболично само на књижевном нивоу, већ и на нивоу онога што он, Његош јесте: човек светлости. Његошева тражитељска духовно-философска мисао претаче се и на његово поимање историје. Он нас, како каже митрополит, уводи у смисао нашег земаљског живота, али и у смисао наше вјечне судбине. У том контексту, он нам открива и свештени смисао историје, свјетске, али нарочито српске историје.
И у том смислу косовкса заветна мисао прожима и црпи се из целог његовог бића и дела. Отуда и Капела на Ловћену јесте неодвојиви део његовог стваралаштва и живота, и сведочи о метафизичкој/боготражитељској суштини Његошевог карактера, наведено је у опису најаве догађаја на сајту СКЦ Београд.
