Милена Мартиновић је приликом рада de visu прегледала све цетињске и пивске рукописе, захваљујући чему је била у прилици да исправи и допуни оно што се у старијој литератури о овим рукописима може пронаћи. Она је у својим истраживањима дошла до значајних резултата захваљујући којима сада имамо бољи свеобухватнији увид у активност преписивачких центара на територији Црне Горе у време по обнови рада Пећке патријаршије (1557). Ауторка је приликом обраде рукописа користила методологију научних истраживања у овој области која се примењује у Одељењу за археографију Народне библиотеке у Београду, чиме је обезбедила висок стандард истраживања. Обрада једне од ретких сачуваних средњовековних манастирских библиотека, скрипторија који је радио у истом том манастиру, као и потврђена комуникација између околних скрипторија са Цетињским манастиром, дали су ауторки довољно материјала да створи једну импресивну слику културног живота у црногорским земљама током XVI и XVII века. Студија оваквог садржаја представља реткост у нашој средини, а њен квалитет је неспоран. Стога препоручујемо да се књига Милене Мартиновић Рукописне књиге манастира Рођења Пресвете Богородице на Цетињу објави јер резултати истраживања у њој саопштени дозвољавају да се она окарактерише као књига од изузетног научног и националног значаја.
***
Др Милена Мартиновић је рођена на Цетињу 1965. године. Основну школу и гимназију завршила је у родном граду. Дипломирала је на Културолошком факултету на Цетињу 1988. године. У Народној библиотеци Србије положила је стручни испит из области конзервације и заштите (1989) и стекла звање конзерватора и рестауратора за стару и ретку књигу. Магистрирала је 1997. године на Факултету примијењених уметности и дизајна у Београду. Тема магистарског рада била је Техничка заштита писаног културног наслеђа у Црној Гори. Од 1988. до 1997. г. радила је у Централној народној библиотеци „Ђурђе Црнојевић“ на Цетињу, затим је прешла у Народни музеј Црне Горе где је касније постављена за руководиоца службе превентивне конзервације Народног музеја Црне Горе. И данас је запослена у Народном музеју Црне Горе у звању конзерватор-саветник. Од 2003. године Милена Мартиновић је ангажована од стране Епархије црногорско-приморске као волонтер-сарадник на заштити библиотеке Цетињског манастира, чији највреднију део представља управо рукописна збирка. Као плод тог ангажмана настала је њена докторска дисертација под називом „Рукописне књиге манастира Рођење Пресвете Богородице на Цетињу“ коју је успешно одбранила на Универзитету у Београду септембра 2016. Награђена књига је допуњено издање поменуте докторске дисертације.
У образложењу одлуке награде Најбољи издавач из дијаспоре и региона у 2024. године, жири наводи да „монографија Рукописне књиге манастира Рођења Пресвете Богородице на Цетињу, аутора Милене Мартиновић, коју је издала Митрополија црногорско-приморска, на досад најпотпунији начин представља једну од ретких сачуваних српских средњовековних манастирских библиотека“. „Поред описа свих рукописа данашње цетињске колекције, као и реконструкције рукописне збирке манастира Пиве, чији је део био пренет у Цетињски манастир, ауторка је сакупила и презентовала податке о књигама које су некада припадале овој збирци а сада се налазе у разним иностраним библиотекама. Посебну вредност књиге Милене Мартиновић представља приказ културних прилика, духовног и црквеног живота на територији данашње Црне Горе током 16. и 17. столећа“, наводи се у саопштењу.
Дизајн и прелом књиге одрадио је проф. мр Мирко Тољић, а штампана је у штампарији Ротографика у Суботици. Жири 67. Међународног београдског сајма књига радио је у саставу Ирена Шпадијер (предсједник), Татјана Њежић, Миле Бјелајац, Зоран Пауновић и Марко Крстић.
Др Милена Мартиновић: Рукописне књиге сведоче колико се Српска Црква бринула о култури и писмености
Дело „Рукописне књиге манастира Рођења Пресвете Богородице на Цетињу“ допуна је истоимене докторске дисертације аутора, одбрањене на Филозофском факултету Универзитета у Београду 2016. године, а сама идеја о дубљем научно-истраживачком раду на ову тему потиче од давнашњег предлога блажене успомене игумана цетињског архимандрита Луке (Анића).
– Докторат је објединио једну рукописну збирку која се налази у Цетињском манастиру, о којој су и други научни радници писали али спорадично. Никад то није била једна целина. Остајало је вазда нешто недоречено, необрађено, тако да моја тема тадашња која је узета за докторат је уствари требало да опише све рукописе који постоје у Цетињском манастиру. Из тог доктората је изашла ова књига. Наравно, докторат је школски рад, да кажемо, који је прихваћен и одбрањен, али за објављивање књиге увек, наравно, имате сугестије ментора, професора који су били у комисији, и који су ми том приликом дали сугестије да се мало више ради на истраживању и саме збирке, а и рукописа који су некада припадали Цетињском манастиру, а налазе се у другим библиотекама у региону, у другим европским библиотекама, у Русији итд. тако да то буде једна заокружена целина кад се тиче те рукописне збирке, или уопште, да се прикаже Цетињски манастир као истински расадник српске културе и српске писмености од самог оснивања манастира до дана данашњег. Манастир који је био нормално седиште Митрополије. Ја сам све те сугестије прихватила и дуго сам радила, то су послови који се дуго раде, не могу преко ноћи ако мислите темељно нешто да завршите, тако да сам ето, Богу хвала, завршила – казала је др Мартиновић за Радио „Светигора“ истичући захвалност свима који су помогли да ова књига угледа светлост дана.
– За све то треба да захвалим и покојном оцу Луки (Анићу) јер ја сам почела као конзерватор волонтерски да радим у манастиру, да све те рукописе имам под руком у техничком смислу – да их заштитим, а онда је он мени једном приликом рекао: Па кад их већ штитиш зашто их не прочиташ? И тако сам почела. Имала сам касније и благослов митрополита Амфилохија. Њему је то било значајно, а сад сам финиширала захваљујући митрополиту Јоаникију. Једноставно, човек сам не може ништа. Наравно, ту је и помоћ ментора и Археографског одељења Народне библиотеке Србије, Виктора Савића – лектора. Не можете сами. Морате имати неки тим за овакав посао.
– Збирка рукописних књига и тумачење записа сведочи о томе колико се и у тешким временима кроз који је пролазио наш народ Српска Црква бринула о култури и писмености. Када се уђе у материју, види се колико је то било значајно за развитак културе у Црној Гори. То је та наша културна баштина. Писана реч, не само у Цетињском манастиру, све цркве и манастири у Црној Гори, који су део Српске Цркве у целини, сви су они били на истом задатку, исту мисију су имали у свим српским просторима – ширење писмености и културе, и кад уђете у ту материју тек тада видите колико је уствари поред свих недаћа, колико је та мисија била јака и опстала. Видите колико је култура била важна и култура памћења, сјећања, да се зна ко сте и што сте, и да то никад не заборавите.
У збирци која садржи 85 књига налазе се све важне богослужбене књиге, али и најзначајнија духовна литература тога времена.
– Сама збирка није само из Цетињског манастира. Већи део те збирке, то мора да се каже, је из манастира Пиве. У то време када је формирана збирка, 1885. године, после ослобођења, тадашњи књаз Никола Петровић је из Пивског манастира донео 51 књигу. Тридесет и четири наслова која је својевремено евидентирао Вуксан, први који је нешто писао о тој збирци, и ја сам кроз записе установила да није само 34 него је више од пола збирке пивских рукописа, којима се такође треба посветити пажња. Сви најлепши и да кажемо најзначајнији рукописи за нашу културу и писменост су из тог манастира. Они су пренесени у Цетињски манастир и тада са постојећим рукописима из Цетиња и са рукописима које је књаз Никола узео или добијао из приморских манастира формирана је та збирка од 84 рукописа, то јест 85 која је и дан данас сачувана. То су рукописи од 14. до краја 18. века. Има и један рукопис који је настао у првој половини 19. века, мање значајан, али опет је рукопис. Углавном су то књиге за богослужбене намене: требници, молитвеници, Октоих, Триод, Посни триод, Цветни, Синтагма Матије Властара, Лествица Јована Лествичника, Арматол, све могуће садржине које су неопходне Цркви. Оне су не само по садржају већ и по лепоти украса такође карактеристичне. Имамо и један рукопис који је из школе Христифора Рачанина. Све што је било на простору некадашњих српских земаља заступљено је у овој збирци књига и у Цетињском манастиру. Касније 1961. године је из Острога овој збирци придодат један јако значајан рукопис, а то је Милешевски панагирик или Златоуст. Он је из 14. века. Писан је на пергаменту. Нема неких украса, али што се тиче српске писмености јако је значајан за проучавање, јер подржава стару традицију рукописања и има доста значаја за лингвисте. Потом, Дивошево јеванђеље из манастира Подврх, такође је у збирци Цетињског манастира и такође је писано на пергаменту. По лепоти украса је после Мирослављевог јеванђеља једно од најлепших и најрепрезентативнијих рукописа. Ето, колико је та збирка значајна и богата и што се све у манастиру чува.
Књига је подељена на два дела. Део који се бави проучавањем историјата и део који се односи на каталог збирке. Мартиновић скреће пажњу на чињеницу да се претходна истраживања нису бавила суштински садржајем списа, већ углавном њиховом илуминацијом и основни описом, што говори о значају њеног истраживања које се бави управо самом садржином рукописа и важним записима унутар њих.
– У тим рукописима једна доста битна ставка су записи људи приложника, владика из тога времена. Имате рецимо рукопис у цетињској збирци који је својеручним рукописом записао владика Ромил 1559. године. Ви знате значи за владику Ромила који се записао и који је сам преписао ту књигу, па онда имате и друге који су се у Пиви потписивали. Саватије Соколовић потоњи патријарх рецимо, који је и приложио, има запис у једном рукопису његовом шта је све приложио приликом оснивања манастира Пиве. То су јако битни записи за проучавање историје. Чак и да се зна ко је све пролазио туда, ко је свраћао, чак и за неке историјске догађаје. Некад су нам ти записи једини остали да знате ко је постојао ту, кад је то било, запис и рецимо о томе кад је црква подигнута. Због тога је јако било битно извући те записе. Вуксан је својевремено извукао, али ово је сада детаљније било ново читање и ако је негде била нека грешка треба је поправити јер сви грешимо. Чак је и Петар Момировић који је рецимо ту књигу задњу са Љупком Васиљев радио па је написао: Једног дана кад буде боља технологија, овај рукопис треба неко да узме па да се направе фотографије, да се то може и видети. Ја сам дакле у том другом делу извукла те садржаје и записе.
Цео разговор са др Миленом Мартиновић можете послушати на Радио „Светигора“.
Извор: mitropolija.com
