После прочитаног јеванђелског зачала, владика Тихон је произнео беседу у којој је истакао:
„У овом нашем животу света Литургија је најбоље место да заволимо Царство Божије и вечни живот и да се научимо како ће то Царство Божије изгледати. У светој Литургији се причешћујемо светим тајнама, примамо божанске енергије и по енергијама постајемо они који личе на свете у Царству Божијем. По нашој енергији, ми ћемо бити призвани или ћемо отићи од Бога. Због тога, света Литургија је најбоље место и у њој се вековима скупљамо и причешћујемо светим тајнама и примамо Божије енергије. Две хиљаде година од оснивања Цркве Христове служе се свете Литургије. Њих служе епископи са свештенством и већ две хиљаде година се преноси благодат рукоположења са једних на друге. Дух Свети силази на светим Литургијама и Црква има своје свештенство које ове Литургије служи и које нас причешћује. И данас ће овде да се врши света тајна рукоположења, она тајна која се врши већ две хиљаде година. Вековима и миленијумима то вршимо, добијамо свештенство, служимо свете Литургије и радујемо се што имамо прилику да у овом свету окусимо будуће Царство Божије.“
У току свете Литургије, епископ Јеротеј је рукоположио у свештени ђаконски чин г. Драгана Ковачевића, дугогодишњег вероучитеља Епархије шабачке.
На крају свете Литургије, епископ Јеротеј је заблагодарио на радости данашњег евхаристијског сабрања епископу Тихону и упутио речи поуке новорукоположеном ђакону, а потом се обратио сабраном народу поуком пред Велики пост:
„Треба да се припремамо за долазећи Велики пост, а он нам је веома потребан у овим временима, као што видите, несигурним, смутним, са пуно искушења и са пуно нестабилности. Потребна нам је помоћ Божија, јер се показује да наше људске снаге нису довољне да можемо да превазиђемо ове проблеме. Хвала Богу, наш народ зна да смо много пута у историји то доживели, проживели и дошли смо, ето, и ми данас као доказ управо таквог начина живљења српског народа. Да наши преци нису тако размишљали, да се поред својих снага, умешности, вештина и памети нису уздали у Бога, ми данас не бисмо постојали. Зато смо ми дужни својим прецима да и ми тако живимо, да би дошле неке нове будуће генерације нашег српског народа. Тако да нам је овај пост преко потребан да бисмо кроз њега и молитву се издигли изнад својих проблема, мука и страсти и да бисмо из дубине срца завапили Богу и тражили да нам помогне да превазиђемо ова искушења, да останемо као српски народ јединствени, јер су тешка времена и зато што је јединство најтеже сачувати. На први поглед делује да је то лако, али није џаба та порука која се стално понавља нама Србима са она четири оцила, са четири слова с, да само слога Србина спасава. Слогу је најтеже постићи, поготово ону добровољну слогу која подразумева да поштујемо један другог, да волимо једни друге, да будемо спремни да претрпимо и истрпимо једни друге, да саслушамо једни друге, и онда када смо у праву да не будемо у праву, него да жртвујемо то своје право да бисмо задобили свога ближњега.“
