Српска Православна Црква слави Свете преподобномученике ђакона Авакума и игумана Пајсија, духовнике из Манастира Трнава код Чачка, које су турски окупатори због учешћа у устанку сурово мучили и убили у Београду на данашњи дан 1814. године.
Говорећи о истинској Христовој љубави, која није само емоција него је пре свега жртва према ближњима, Владика Петар је у беседи говорио и о празнику, истакавши да су мученици које данас прослављамо, следујући Христа положили свој живот за веру Његову. "Свети мученик ђакон Авакум је залог нашег спасења. Он је наше крви, наш предак, охристивљени православни Србин којем се ми данас радујемо и поносимо. Живој радости и благодати учествујемо дошавши на свету Литургију, али то је и обавеза за нас да се запитамо. Не знамо какве ће нас прилике довести, да ли смо спремни, јер свакодневно на малим стварима падамо, свако од нас. Нисмо апсолутно своје срце предали Богу, грешимо, али у том кључном моменту да ли бисмо до краја били Христови, треба барем да се запитамо" истиче Владика Петар и додаје да мучеништво не треба искати, то је Божији дар и Бог да ономе које достајан тога.
"Господ нека нас сачува, нека нас штити. Молимо се сваки дан да Господ отклони искушења. Ако смо они који се називају наследницима и ако се позивамо на свете људи из нашега светога рода, хајде да учинимо онда барем једну малу жртву, да долазимо редовно на свете литургије где нам се даје спасење!" рекао је владика Петар у беседи.
Епископ је у славској беседи рекао да је љубав најзлоупотребљаванија реч у историји и најчешће се меша са користољубљем: Ја тебе волим зато што ми требаш, зато што желим дa те искористим, а кад ми не требаш више те не волим. "То није љубав. Та себичност човека тера: на грех, да буде уплашен, себичан, горд, прорачунат, да другога доживи као непријатеља, да се без скрупуле бори да би сачувао ту своју палу природу да би опстао, да би што више зграбио за себе, да би обезбедио себи што лагоднији живот и да би што више сачувао. Међутим, то је варка ђавола и пале природе где нас тај импулс држи затворене у чаури смрти. Ми се бранимо, уместо да заиста почнемо да живимо, да постанемо суштински живи, а то је једино ако волимо. Јер живот значи љубав јер је онај који је носилац самога живота, Он је љубав. Дакле, ултимативни начин постојања је љубав. Не као што наш народ понекад каже: Верујем у вишу силу. Каква виша сила? Верујем у конкретног, личног Бога. Бога који има име, у Свету Тројицу. Дакле, нема постојања ван љубави. Да нема Бога који је одувек Љубав, не би постојало ничега", истакао је Епископ Петар.
***
Црква светих мученика ђакона Авакума и игумана Пајсија у Београду
Темељи храма посвећеног Светим мученицима, ђакону Авакуму и игуману Пајсију, осветио је В.П. Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије 15. новембра 2009, на дан блаженог уснућа Његове светости патријарха Павла. Звона је осветио викарни епископ хвостански, г. Атанасије, 4. децембра 2010, на Ваведење Пресвете Богородице, а часне крстове Њ.С. Патријарх српски г. Иринеј 23. августа 2011. Храм је подигнут је у српско-византијском стилу, према пројекту архитекте Љубице Бошњак. Фрескописан је по идејном решењу сликара Драгомира Марунића и са ауторским учешћем сликарског тима.
Већ више од десет година се гради прилозима добротвора. На радост верујућих парохијана, али и оних који су учествовали у његовом осликавању, храм је средином 2020. године заблистао у пуном сјају.
