Ваша Светости, ваша високопреосвештенства и преосвештенства, Ваше краљевско височанство, Ваша Екселенцијо г. Кардинале, Ваша Екселенцијо г. министре, вашe екселенције господо амбасадори Велике Британије у Србији и Републике Србије у Уједињеном Краљевству, браћо и сестре, даме и господо,
Данас, у овој икони Царства Божјег, светој Литургији, збило се над нама и овом црквом тајанствено испуњење воље Духа Светог који је проговорио кроз Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве одлуком да се овде у престоници Уједињеног Краљевства, у граду Лондону, успостави седиште епископа новоосноване Епархије британско-ирске, јер је „жетве много, а посленика мало“ те да бисмо у жетви Духа Божјег учествовали не као најамници него као синови који жању сваку њиву пожртвовано и с љубављу, не као туђу, него као највољенијег Оца, у чијим се небеским житницама ови духовни приноси и чувају.
Пре свих и свега, моју благодарност због свега што се са мном и нада мном збило узносим Господу Животодавцу, Љубави Тросунчаној, која ме је обасјавала увек, па чак и онда када сам се сам од Њега склањао. Благодарим Му што је благоизволио да се родим у дому пуном љубави и врлина, где сам од својих родитеља од јуности задојен млеком побожности и од малих ногу припреман да слушам Реч Божју и да се, када Господ позове, увек одазивам „као слуга спреман да прихвати вољу Његову“. Прибојавао сам се, али се нисам двоумио ни колебао ни онда када сам примао монашки чин, нити свештеничку хиротонију. Нисам одустајао ни због страха од далеког света и других искушења када сам одлазио на студије у Москву и Атину, јер сам веровао у вољу Божју и Његову промисао.
Страх је неописиво испунио моју душу оног момента када сам изабран за Епископа јегарског и викара Светејшег Патријарха. Осећао сам недостојност толиког звања, плашила ме је помисао на тежину крста архијерејске службе, али и тада ме је тешило знање да без воље Божје ништа не бива, а Он је сваки животни крст за наша леђа сам изградио и даровао нам га, а не наметнуо, на спасење, а не за пропаст.
Овај дар сам с љубављу прихватио и старао се, а и даље то чиним, да га сачувам целосним „јер ћу бити питан на страшном Суду“ шта сам учинио и шта сам од обећаног испунио. А обећао сам се цео, душом и срцем и целим својим бићем, да ћу служити достојно и часно и до гроба држати истинитост догмата и канона свете нам вере православне!
Необично тајанство Божјег промисла пројављује се и даље у мом животу. Обретох се данас на овом светом месту, у овој благодатној стасидији са које се надзире и управља, проповеда и сведочи, а пре свега по угледу на Христа Великог Архијереја „служи“, јер нам је у архијерејство Господ уткао ове речи као смисао и програм владичанства у војинствујућој Цркви: „Нисам дошао да ми служе, него да служим“. Са таквом вером и ја данас овде долазим и своју нову службу започињем.
И данас трепери моје срце, јер сам узведен у свештени трон архијереја британско-ирских, као први епископ новоосноване Епархије, али стојим на месту са кога су проповедали Светлост Јеванђеља Христовог часни архијереји наше Свете Цркве, блаженопочивши владика Лаврентије, незаборавни мисионар и прегалац, и наш добри митрополит Доситеј, који је више од тридесет година ревносно проповедао и речима и личним примером љубав Оваплоћеног Бога у овим крајевима. Од овог часа и око мог врата стављен је „благи јарам Христов“ да, служећи Богу и Цркви Његовој, задобијем спасење.
Ево ме, Светејши Оче и Владико, и Свети Саборе Српске Цркве, ево ме пред Вама покорног Вашој светој вољи, грешног и недостојног, али Божјим избором удостојеног, слабог али Божјом силом оснаженог, голоруког и разоружаног, али са најсилнијим оружјем које ми се данас у руке предаје: крст Христов као ономе који исповеда до крви веру у Свету Тројицу; Јеванђеље као ономе који проповеда „Пут, Истину и Живот“; и жезал архијерејски као символ духовног пастирствовања стада Цркве Божје које ми данас у духу поверавате. Ево ме овде утешеног, јер знам да је истина оно што апостол говори: „Све могу у Христу који ми моћ даје!“
Ево ме и пред вама, добри народе светосавски, благочестиви роде српски! Ево ме, децо духовна, долазим по вољи Божјој не као туђинац, него као ваш. Доносим вам своје срце, добру вољу и жељу да будемо велика православна породица у овој земљи, да се учимо речи Божјој, да се међусобно крепимо и тешимо и да заједнички изграђујемо живот! Да се радујемо сусретима и да сведочимо у љубави и истини да смо велики народ, да смо деца увек достојних помена наших предака који су задужили свет, али и да се трудимо да будемо достојни наследници свих светитеља, великана и хероја.
Наша је отаџбина небо и зато смо кадри на земљи живети и ван своје матице, јер је и то по допуштењу Божјем. Најпознатији православни Енглез, велики и достојни помена блаженопочивши митрополит Калист Вер, ове православне сеобе на запад пророчки је прелепо дефинисао речима: „Ако је Бог из љубави дозволио да православни напусте своју отаџбину, то се десило како би сведочили о православљу у западном свету“. Дакле, наша је обавеза да на најбољи начин сведочимо да смо Христови и да је Исус Христос круна свега што се српско зове.
Божја воља је неприкосновена и ма колико човек покушавао да је ремети нема успеха у томе, јер је „тешко против бодила праћати се“, рекао је Господ Савлу на путу за Дамаск где је кренуо да сатре тамошње хришћане. Данима уназад овим крајевима провејавао је снег лажних инсинуација, ваљда да сакрије траг непомјаника који тражи новог Јуду, да изда и превари и са Божјег пута одврати верне, али не бојмо се таквих људи и таквих прича, кратког су даха, а још из Јеванђеља знамо како завршавају причу. Нема „слободне Српске Православне Цркве“ и нема друге Цркве осим ове Светосавске и другог архипастира осим нашег Светејшег Патријарха Порфирија, који на древном трону Светог Саве седи и највећу службу Божју врши! Црква није организација коју оснивају и гасе бунтовници, она је Божја и непрекидно се у Њој спасавамо од Христа и светих апостола Његових, преко предивних српских светитеља који су је истином јеванђељском утврђивали и до крви бранили од непријатеља, па до данашњег дана нашег служења и спасавања. Бојмо се Бога и Страшног суда Његовог, да пред Њиме не будемо грешни, јер ко „разара Цркву Божју разориће њега Бог“ каже се у Светом Писму!!!
Доласком архијереја овде, Црква Христова, у пуноћи својој стоји као стожер вере, бива и јесте оно за шта је од Христа Господа установљена – лађа спасења која мирно плови кроз буре и искушења, али безбедно превози верне до Небеског царства Христовог!
Пре више од пола века у овом граду велико светило православља, Свети владика Николај Велимировић, у катедрали Светог Павла је одржао проповед којом је задивио благочестиве Енглезе који су га слушали. А он је јеванђељским речима говорио о српском народу као народу вере и верности, јуначком народу који је на Балкану увек крварио да сачува веру православну дајући живот „за Крст часни и слободу златну“! Волео бих да се никада не заборави моменат када су на Николајев усклик људи у катедрали клекли на колена пред истинитим сведочанством да су управо Срби, градећи одбрамбени бедем који се зове „Ћеле кула“, зауставили најезду антихришћанске силе која је ужурбано кренула да покори Европу.
Вољена браћо и сестре, иако је свет оријентисан ка сумраку због ратова, временских непогода, материјалне и духовне кризе и свакојаког зла које се умножава, ми хришћани морамо бити оријентисани ка свитању гледајући како Сунце Правде победнички израња из океана мука и невоља, јер ми знамо да је наш Спаситељ победио свет!
Дугујемо захвалност Његовом Величанству краљу Чарлсу и његовој блаженоупокојеној мајци краљици Елизабети који су кроз историју пружали уточиште многим Србима који су, бежећи са својих огњишта, долазили у Уједињено Краљевство тражећи мир и стабилнији живот. Данас, благодарећи томе имамо породице у којима је рођена већ и трећа генерација Срба – Срба који су овде стекли образовање и доживели потпуну интеграцију у друштвени систем, али су, надамо се, остали Срби православне вере који знају да је Српска Православна Црква мајка свој својој дјеци ма где живели на кугли земаљској и да је православље вера наших отаца и праотаца за коју се давао живот, али се она није продавала нити се од ње добровољно одрицало. Срби су учени примерима великих часних и светих људи како да живе и одолевају. Велики наш просветитељ Преподобни Јустин Ћелијски учио нас је да све дамо за Христа, али да Христа не дамо ни за шта! Нека ова света и освештана мисао буде животна девиза сваког православног Србина на свету.
Желим да са овог свештеног трона изразим најдубљу благодарност нашем Пастиреначалнику Најсветијем Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском господину Порфирију. Хвала Вам, Светејши, хвала Вам на томе што сте ме примили под кров Ваше куће још као клирика Епархије британско-скандинавске и касније ме, као викарног епископа, примили у сословије оних који прилажу своју малу лепту изградњи живе Цркве у нашем народу. Хвала Вам што сте истински учитељ били увек и када сте ћутали, и када сте говорили, и када сте прекоревали и похваљивали, јер знам да је све било плод Ваше очинске љубави и жеље да узрастамо као служитељи у „меру раста висине Христове“! И опет Вам благодарим, јер бити у Вашој близини за мене је била највећа духовна привилегија и већа школа од свих академских институција у којима сам се учио богословљу. Нека Вас Свемогући Бог поживи да на многа љета чврсто држите кормило брода Цркве наше Светосавске.
Благодарим и мом претходнику Високопреосвештеном Архиепископу стокхолмском и Митрополиту скандинавском господину Доситеју, са чијим сам очинским благословом начинио прве кораке ка Жртвенику Господњем и заволео душом и срцем служење Богу Тројичном. Хвала на благословима, подршци и очинским молитвама и свему што сте за мене чинили доводећи ме до овог свештеног момента.
Хвала високопреосвећеним и преосвећеним архијерејима наше Свете Цркве који су данас овде: Митрополиту нишком г. Арсенију, Епископу ваљевском г. Исихију, Епископу јенопољском г. Никону, који ми данас пружају молитвену подршку на новом послушању. Такође, поздрављам представнике сестринских Цркава: протосинђела Нифонта Цималиса из Патријаршије цариградске, Преосвећеног Епископа сурошког г. Матеја из Патријаршије московске, затим протојереја Димитрија Недоступенка из Руске Заграничне Православне Цркве, Епископа богданијског г. Анастасија из Румунске Православне Цркве и свештеника Виктора Стојчева из Македонске Православне Цркве – Охридске Архиепископије. Срдачно благодарим свештенослужитељима оба реда, а речи захвалности упућујем и мојим пријатељима, браћи и сестрама у Христу. Хвала народу Божјем са којим сам се сусретао до сада у Београду, хвала и вама свима међу које као Владика данас долазим.
Нека је благословен Бог који нас милује и љуби, Бог који нас је жртвом својом избавио од робовања греху и који нас сабира око свог Имена у светој Литургији, где Га чекамо да опет дође и уведе нас у вечно славословље Царства небеског. Амин!
***
Уследило је краће обраћање новоустоличеног епископа Нектарија на енглеском језику:
– Поштовани представници Краљевске породице, ваше екселенције амбасадори, драги представници наших братских православних јурисдикција, поштовани представници Англиканске Цркве и Римокатоличке цркве, браћо и сестре, даме и господо.
Изузетна ми је част да вас данас поздравим са овог светог места и да уједно изразим своју захвалност на топлом пријему који ми је указан у овој благословеној земљи. Користим и ову прилику да вам као домаћин пожелим добродошлицу у наш Саборни храм. Данас сам устоличен за првог епископа Епархије великобританско-ирске, која је установљена ове године одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Трудићу се да водим своје стадо у истинској љубави у Христу, али и да увек радосно сарађујем са свима вама у тој истој љубави.
У присуству Светејшег Патријарха српског г. Порфирија, у чије молитве полажем своје поверење, срдачно вас поздрављам и желим да Господ благослови Уједињено Краљевство и све вас.
