У име Оца и Сина и Светог Духа. Браћо и сестре, реч Јеванђеља је сама реч Христова и као што је имала значај када је Господ изговарао ту реч, у оно време апостолима који су га слушали, исту снагу реч Његова има и за нас данас. Реч Христова је увек иста, јер је истинита. Само је потребно да у свако време у којем живимо ту реч протумачимо на истински и прави начин. Тумач речи Божје јесте Црква Христова, зато и овде, сада сабрани у храму Светога Саве, у многољудном граду где се укрштају многе културе, многе идеје, многи духовни и идеолошки ветрови, реч Христова има исту снагу, исти смисао, исти значај који је имала и онда када се Господ обраћао ученицима својим, а нарочито на олтару на којем је служио Свети Николај, на олтару који је он осветио и на месту где су многе сузе молитвене и сузе вапаја проливане за спасење своје, свог народа и читавог света.
Чули смо једну причу која је веома драматична, која говори о једном богатом човеку и о једном сиромаху. Када су обојица отишли на истину Божју, када су обојица умрли, десило се да онај који је био сиромах долази у наручје Божје, у радост Господа свог, а онај који је био богаташ се нашао у мраку, у самоћи, у мукама. Ову причу треба протумачити на богодоличан начин и тако је разумети, јер може нам се учинити да је овде порука да онај који је богат бива кажњен када умре и оде на онај свет, а онај који је сиромах да одлази у радост Божју, у царство Божје, да је довољно то што си сиромашан да би био спасен, а чињеница да си богат сама по себи гарантује да идеш у пропаст.
Наравно да овде није реч о економији. Јесте реч о богатству и сиромаштву, али то богатство и сиромаштво тиче се нашег унутарњег духовног стања. Богат је онај који је богат Богом, а сиромах је онај који је лишен Бога. Овде, дакле, није реч о економији, о социолошким категоријама нашег живота, него је реч о томе да у зависности какав став имамо према богатству и према имању које нам је Бог даровао, или проширивши ту мисао у зависности према свему што имамо и што смо од Бога добили као дар, зависиће да ли смо дар доживели као дар на прави начин или смо дар разумели као свој посед, као своје имање које служи искључиво и само нашим себичним егоистичним потребама и циљевима.
Наиме, свака врста богатства, свака врста имања, све оно што јесмо и што имамо може бити камен спотицања, а може и бити пут љубави и спасења. Другим речима, сваки дар, а нарочито имање, добили смо да бисмо кроз њега пројавили оно по чему највише личимо на Бога, а то је љубав. Добио си и лепоту, и силу, и моћ, и имање, и вештину, добио си све то не да би присвојио и осећао се супериорнијим у односу на другог, не због тога да би презирали друге што немају, а што ми имамо, што нису као што ми јесмо, него да бисмо имали шансу и могућност да даривајући то што смо добили као дар потврдимо себе као боголике личности, да бисмо потврдили, показали и пројавили љубав и тако оним што смо од Бог добили, делећи га онима којима је то потребно, нека макар буде и од сувишка, ми постајемо богати.
У овој причи овај богаташ уместо да је заиста постао Богом богат, он је оно што је имао као земаљско и пролазно богатство употребио као могућност за презир и ниподаштавање свог ближњег, штавише, оног чија су врата била до његове куће, није га познавао ни обраћао пажњу на њега. Знамо сви, иако неретко живимо тако као да се то неће десити, да овај живот биолошки има свој крај и да ништа одавде нећемо понети са собом, баш као што је описано у оној причи која је везана за једног од највећих владара света, Александра Македонског, у којој се описује да када је он умирао оставио је заповест својим слугама да му оставе једну руку да се види како вири из гроба, а када су у чуду његове слуге питале зашто то, он им вели: Ја који сам све имао, све је било моје, читав свет је био мој, не носим ништа са собом од тога него одлазим празних шака.
Дакле, овај живот има крај и као што је описано у овој причи, а и на другом месту још експлицитније, не зна се када ће тај крај бити. Када бисмо се сећали чињенице да смо пролазни, када бисмо имали на уму крај свог живота, смрт, не у смислу психолошке фрустрације и страха од мрака који нас чека када одемо из овог света, него када бисмо се сећали да смо по промислу Божјем дошли на овај свет и да нисмо створени за ништавило, него за пуноћу живота и да пуноћа долази у Царству Божјем, када бисмо имали, како напомињу свети Оци подвижници, сећање на смрт као врлину, онда бисмо засигурно били одговорнији према свему што јесмо и што имамо у сваком тренутку свог живота, а нарочито због чињенице да не знамо када ће тај крај доћи. Логично је и уобичајено да смо сви слаби и немоћни, да сви падамо и највише падамо у нашим међусобним односима, јер врло често не показујемо и не потврђујемо љубав, него смо себични, видимо једни друге као такмаце, као међусобне противнике, као узурпаторе, а у овој причи богаташ би хтео да се измени, да се промени, међутим када се оде из овог света нема више шансе и могућности да мењамо своје ставове. Заправо, промена својих ставова треба и може да се чини овде и сада. Ова прича нас позива на промену ума, на покајање, а покајање опет није посипање пепела по глави и самокажњавање. Покајање је, како кажу свети Оци, међу њима и Свети Јован Златоусти, радосна туга, моменат када уочимо да смо погрешили, да нисмо испоштовали ближњег, да га нисмо заволели, да га нисмо загрлили, да нисмо његов крст, његову муку узели на себе, када уочимо све то и много више од тога као своје промашаје, непоштовање и неиспуњавање заповести Божјих и пожелимо да будемо другачији. То је моменат када смо тужни због свога пада, греха и промашаја, али још више радосни због тога, јер уочивши своју погрешку, одједампут осећамо љубав Божју, благодат Његову, да је она већа, шира и дубља од сваког нашег недостатка. Само је довољно да се спознајући себе обраћамо Њему, Господу нашем, у молитви.
Дакле, ево, сада и овде, на овом месту, чувши реч Христову знамо да све што од Њега долази јесте нама могућност спасења, љубави и духовне радости, а да та могућност почиње покајањем као преумљењем, као преображајем, управо оним на шта нас позива Свети Јован Крститељ, као и сам Господ: Покајте се, јер се приближи Царство небеско (Мт 3,2). Нека би Господ дао да молитвама Светог Саве, молитвама Светог Николаја Жичког и Охридског, молитвама свих знаних и незнаних који су се овде сабирали, а сигурно их има, и ми за разлику од богаташа из ове приче знамо да је свака врста добра које имамо од Бога и да нам је свака дата да бисмо кроз њу пројавили љубав Божју, заволели ближње и тако показали да волимо Њега, Једног у Тројици Бога, Оца и Сина и Светог Духа сада и увек и у векове векова, амин.
