Светејши г. Порфирије је посетио старо здање летње резиденције патријараха српских – које је 1754. године изградио митрополит Павле Ненадовић, а 2004. године обновио епископ Лукијан Владулов – да би се затим са својом часном пратњом упутио у Осек, где је у велелепном Саборном храму Успења Пресвете Богородице служен свечани чин доксологије.
Светејшег Патријарха је том приликом поздравио владика Херувим беседом.
– Посебно сам емотивно дирнут када долазим у ове крајеве где сам провео немали број година и практично на овим просторима знам и испите, и искушења, и изазове свих људи који овде живе. Истовремено још боље познајем дубину глади и потребе за Богом, за Христом и за заједницом у љубави са човеком, ко год он био и како год се он звао. Од свих и са свих страна и код свих то постоји. Да није тако, био би бесмислен овај свет и овај живот, а да јесте тако ми хришћани знамо, јер смо створени по слици и прилици Божјој, по слици Христовој који је Бог љубави и оставио је да нам љубав буде закон нашег постојања. Тај закон је да читавим својим бићем покажемо љубав према Богу, а то значи да се отворимо за реч Христову, за реч Божју, да она буде наш живот, али и то да читавим својим бићем покажемо љубав у односу на ближњег, а сваки ближњи је икона Божја – беседио је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије.
Свечаном чину доксологије поред патријарха Порфирија и владике Херувима, молитвено су присуствовали високопреосвећена господа митрополити врањски Пахомије, шумадијски Јован, зворничко-тузлански Фотије, нишки Арсеније и далматински Никодим.
Најсвечанији део Патријархове посете древном граду Осеку био је чин освећења новоподигнутог Српског дома, културног центра српског народа изграђеног на месту старог парохијском дома у улици Јована Гојковића бр. 21, задужбине Јована и Јелисавете Лалошевић из 1897. године. Заједничко здање Српске православне црквене општине осечке и Српског народног већа из Загреба, свечано отворено 24. маја ове године, биће значајно место окупљања, културно-уметничког деловања и повезивања, место отворено за све Осечане и за све људе добре воље.
Уследила је свечана академија у новоосвећеном Српском дому.
О задужбинарима
Велики добротвор српског народа Јован Лалошевић потиче из породице која се спомиње међу православним житељима у Осеку још у првој половини 18. века. Очигледно вешт трговац, Јован Лалошевић је био члан „Честне компание терговачког братства”. Оженио се Јелисаветом из угледне српске породице Мавродића. После упокојења њеног племенитог мужа 1896. године, Јелисавета се обратила Српској православној црквеној општини у Осеку са намером да се оснује Задужбина Јована Лалошевића. Задужбина је подељена на два фонда, од чега је први био у тзв. побожне сврхе, а други за стипендирање српских ученика и студената који су показали добар успех у науци и владању. Задужбина је стављена под врховни надзор црквених тела. За потребе задужбине, Јелисавета је Српској Цркви, између осталог, оставила на управљање и кућу свог оца Ђорђа Мавродића. Почетком 60-их година 20. века комунистичка власт одузима тај објекат Црквеној општини који постаје државно власништво све до 30. септембра 2009. године, када је решењем Канцеларије државне управе – Службе за имовинско правне односе враћен у власништво Српске православне црквене општине Осек.
Још крајем 19. века изродила се жеља за изградњом јединствене културне установе где ће моћи деловати и окупљати се сва српска културна, спортска и занатлијска друштва. На чело ове идеје стала је Црквена општина Осек која је 1939. године за милион динара купила здање хотела Томислав. Српски дом је отворен 22. септембра 1940. године, али радост због остварења вековне тежње, није дуго трајала. Одмах на почетку Другог светског рата, 20. маја 1941. године, власти Независне Државе Хрватске доносе забрану о деловању српских и јеврејских друштава, па је тако и Српски културни дом, након што је опљачкан, предат на коришћење осечким Немцима који тамо оснивају своју организацију Културбунд. Током савезничког бомбардовања 14. јуна 1944. године погођена је и потпуно порушена и зграда Српског дома. По завршетку рата, комунистичка власт одузима земљиште на коме се налазио Српски дом и на том месту подиже вишеспратну стамбену зграду, која у том облику постоји и данас. Ни зграда ни земљиште никада нису враћени Српској православној црквеној општини Осек.
О Саборном храму у Осеку
Осек, некадашњи римски град Мурса, има дугу и богату историју која почиње у време римске управе над Панонијом. Град је основао римски цар Адријан 133. Године. У наредним вековима, Мурса је прерасла у важан привредни, политички и црквени центар са напредном инфраструктуром, трговином и јавним службама. Последњи пут град се под називом Мурса спомиње 591. Године када је разорен у походу Авара и Словена. Словенски насељеници су га назвали Осек.
Историчари бележе присуство Срба у Осеку и његовој околини и пре турског освајања 1526. године, када су Турци изградили мост преко Драве и кренули у освајање Мохача. Услед Мохачке битке и турске победе, Осек је постао стратешки важан део Османског царства, све до турског пораза у бици код Харкања 1687. године. Град се поново успоставља као значајно хришћанско и политичко средиште, а 1697. године из Осека у поход на Босну креће Еуген Савојски.
Српска православна општина осечка је основана пре 1752. године, када се као званична институција већ спомиње у документима. Прва црква за потребе православних верника била је скромна дрвена грађевина, али с обзиром на раст броја становника и развој српске заједнице, 1720. године изграђена је „црква од камена, мала, али лепо уређена, са трпезом од мермера и умиваоницом од камена“ коју је осветио епископ Никанор Мелентијевић. Ова црква је постала је централна тачка духовног живота Срба у Осеку и допринела формирању њиховог културног и верског идентитета.
Средином 18. века, српска заједница у Осеку се и даље развијала, што је довело до потребе за већом и лепше уређеном богомољом. Под вођством Патријарха српског Арсенија IV Шакабенте, који је неко време боравио у Осеку и град називао „Архиепископско-патријаршијска дијецеза осечка“, отпочела је градња нове цркве 1743. године. Овај храм у барокном стилу осветио је епископ Софроније Јовановић 1750. године, а прота Лазар Богдановић га је описао као „саборни храм, зидана ни од које друге вере или народа, већ искључиво од правих хришћана Срба“. Барокни елементи, као и висок торањ изграђен 1810. године по узору на будимску катедралу, дали су цркви изузетну лепоту и статус у заједници. Јанко Халкозовић је 1761. године израдио иконостас, док је резбарске радове изводио мајстор Рилдханер. Певнице и патријарашки и епископски тронови су уређени 1770. године, чиме је црква постала репрезентативна у архитектонском и уметничком смислу. Богатство и лепота унутрашњости цркве сматрали су је једном од најлепших српских православних цркава.
Усташке власти су 6. јануара 1942. године заповедиле рушење цркве, које је окончано 12. марта исте године. Иконостас је поломљен и спаљен, а драгоцени богослужбени предмети однети. Нова градња катедралног храма започета је 1966. године у српско-византијском стилу по пројекту архитекте Драгомира Тадића. Освећење је извршено 1979. године од стране Епископа бачког Никанора. Храм је поново оштећен и опљачкан током рата деведесетих година, а старе иконе, укључујући чувену икону Пресвете Богородице Осечке рађену на овчијој кожи, нестале су 1992. године. Године 2008. храм је добио монументалну куполу, чиме је добио свој пуни архитектонски израз.
У Осеку се налазе и капеле посвећене Светом Васкрсењу Христовом, Преносу моштију Светог Николаја, Рођењу Светог Јована Крститеља, које су током рата деведесетих година претрпеле велика оштећења. И Српска школа, основана 1782. године у кругу црквене порте, такође је вандализована, док је чувена библиотека, основана 1886. године и која је имала око три хиљаде наслова, уништена у подметнутом пожару 2004. године. Ђачка библиотека, која је имала 1740 инвентарисаних књига, нестала је током Другог светског рата.
