Поводом обележавања значајног јубилеја - 580 година манастира Рмањ у Мартин Броду Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије служио је свету архијерејску Литургију у овој светињи у суботу, 14. септембра 2024. године када молитвено обележавамо Црквену Нову годину.
Његовој Светости саслуживали су: Високопреосвећени Архиепископ и Митрополит врањски Г. Пахомије, Високопреосвећени Архиепископ и Митрополит милешевски Г. Атанасије, Високопреосвећени Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Г. Јоаникије, Високопреосвећени Архиепископ задарско-шибенички и Митрополит далматински Г. Никодим, Високопреосвећени Архиепископ мостарско-требињски и Митрополит захумско-херцеговачки и стонско-приморски Г. Димитрије, Високопреосвећени Митрополит брегалнички Г. Иларион из Македонске Православне Цркве - Охридске Архиепископије, Преосвећена господа Епископи: горњокарловачки Герасим, пакрачки и славонски Јован, бихаћко-петровачки Сергије, марчански Сава и јенопољски Никон, свештенство и свештеномонаштво, у молитвеном присуству многобројног верног народа.
Пре почетка свете Литургије, Патријарх Порфирије извршио је чин великог освећења новообновљеног Светониколајевског манастирског храма уз саслужење архијерејâ и свештенства.
На крају свете Литургије, за помоћ Мајци Цркви орденом Новомученика рмањских одликовани су Милорад Додик, председник Репубике Српске и Стојан Вукајловић, а осталим заслужним појединцима уручене су архијерејске грамате.
У беседи, Преосвећени Епископ Сергије је рекао да је манастир Рмањ био светло наде, сламка спаса, зато су га наши непријатељи палили и рушили, али никада га неће моћи уништити. Српска тромеђа данас је полупуста, непријатељи нашег рода протерали су са нашег огњишта, а повратак српског становништва након тога није подржан ни од кога. Зато смо данас ту где јесмо, али и ово мало што нас има, чврсто стоји на земљи својих предака и Богу се моли у древним светињама као што је и ова светиња, манастир Рмањ чија је историја богатија и дубља него прошлост већине познатих нам држава. Одавде нећемо никуд, не зато што немамо где, него зато што је ово наше и свака стопа натопљена је крвљу наших уснулих предака. Њима смо дужни постојање и њих нећемо изневерити. Зато ћемо остати, опстати и сведочити веру православну.
Патријарх Порфирије у архипастирској беседи нагласио је да је наш српски православни народ одредио свој пут по љубави и промислу Божијем од Светога Саве па све до данас, а биће тако до краја света и века. Наш српски народ крштен је као православни народ. Наш српски народ има православни храм као своје обележје, крст Христов, православни крст којим је запечаћен, кроз који се препознаје и кроз који познаје самог себе. Зато наш народ као хришћански, као православни народ има пуноћу откровења Божијег. Нема лепше вере од хришћанске, нема потпуније, нема савршеније вере од вере православне, јер она у свој својој пуноћи не само сведочи, него открива и позива сваког човека у пуноћу познања Бога који нам се открио као Бог који је један од нас, као Христос, као Син Божији у којем јесте потпуни, савршени Бог, али се у Њему открива и потпуни и савршени човек. Зато, програм и критеријум и вредности, оквир у коме се развијао и обликовао наш народ кроз историју јесте Јеванђеље Христово, јесу заповести Божије.
Православна вера, наша православна Црква је као Тело Христово, оно што сабира и сакупља читав наш народ било где да се налази. Једно смо као народ јер смо једно Христом, једно смо као народ, јер смо једно вером, без обзира где живимо и где се налазимо, једно смо међусобно али баш зато што смо једно међусобно Христом и вером православном, једно смо и са другим православним народима и православним Црквама. Заправо једна смо Црква и један Божији народ. Наша православна вера није ништа друго него Јеванђеље Христово. Чули смо и током Литургије оно што називамо блаженствима које је Господ изговорио на Гори обраћајући се онима који су га пратили, али и нама данас. Ту је позвао све нас да будемо бољи. То је смисао наше вере. Не да мењамо свет око себе, најпре очекујући да ће нам бити боље, него да ми будемо бољи, да се ми мењамо на боље, да растемо у врлини, у добру и развијајући се у врлини, у добру, у честитости - бивајући бољи, биће и боље око нас, нагласио је Патријарх српски.
После свете Литургије, у изјави за медије, Патријарх српски Порфирије истакао је: Обнављање светиња је показатељ наших унутарњих тежњи и оријентација, пре свега обнављање светиња јесте показаељ да нам је светост принцип и критеријум нашег живота. Обнављајући светиње ми заправо обнављамо себе. Обнављамо себе духовно и на сваки други начин. Постајемо ми као линлсти целовити, интегрални, духовни, али и као народ сње интегришемо и постајемо једни мешу собом, постаједмо једиствени, оркивамо у себи ко смо шта смо и јачамо у себи то осећање.
После свете Литургије, у изјави за медије, Патријарх српски Порфирије истакао је: Обнављање светиња је показатељ наших унутарњих тежњи и оријентација, пре свега обнављање светиња јесте показатељ да нам је светост принцип и критеријум нашег живота. Обнављајући светиње ми заправо обнављамо себе, обнављамо себе духовно и на сваки други начин. Постајемо ми као личности целовити, интегрални, духовни, али и као народ се интегришемо и постајемо једни међу собом, постајемо јединствени, откривамо у себи ко смо и шта смо и јачамо у себи то осећање.
* * *
У славу Божију и Светог оца Николаја, задњих година траје свеобухватна обнова манастирске цркве и дограђивања манастирског комплекса. Светониколајевски манастир Рмањ је древна светиња на граници Босне, Лике и Далмације, по предању саграђен 1443. године од Катарине Бранковић, грофице Цељске, ћерке Светог Ђорђа Бранковића.
Манастир је прво велико страдање доживео 1560. године и од тада све до 1995. је више пута и страдао и обнављан, делећи исту судбину православног народа Крајине и Лике. Од 1566. године био је седиште Дабробосанске епископије и за наредних 105 година по историјским изворима, у њему је столовало десет архијереја.