ТВ Храм"Нека је на здравље данашња слава Светога Саве, првог Архиепископа Српског. Светитеља и пастира који нас окупља вековима око чудесне трпезе Господње, трпезе Вечнога Живота.
Данас смо сабрани овде у овом Саборном Светосавском Храму на Врачару. И право му је име „Саборни“, јер нас сабира из свих крајева где живе православни хришћани, где живе припадници нашега рода и где живе они којима је спомен Светога Саве орјентир у овоме животу пролазноме и орјентир ка животу вечном. Тако да нас, браћо и сестре, јутрос овде има из свих крајева, а неки од нас су дошли и из Црне Горе.
У Црној Гори име Светога Саве једно је од најзначајнијих имена пред олтаром Господњим, јер је Свети Сава основао три Епархије на територији данашње Црне Горе. Име Светога Саве помиње се у првим штампаним књигама Црнојевића на Цетињу и то не просто као неко име међу Светитељима, него као име Светога које је означено црвеним заповедним словом.
Име Светог Саве и његов лик осликан је у 16. веку у Пивском Манастиру, у 17. веку у Манастиру Острогу, слава му и милост, где је Свети Василије Острошки и у једној и у другој малој Црквици горњег манастира и у Цркви Ваведења и у Цркви Часнога Крста, на централном месту осликао лик Светога Саве – а како и не би кад је Свети Василије Острошки један прави Светосавац, који је пре своје хиротоније отишао у Хиландар и тамо се молио Господу и тражио заступништво Светога Саве. Остало је познато да је до краја свога живота он као Херцеговачки Епископ, из Острога слао прилог да се чува и обнавља Хиландарски Манастир.
У 19. веку забележена је прва прослава Светога Саве у Цетињском Манастиру пред Књазом Данилом и Књагињом Даринком. А касније, има једна слика која је данас изгубљена али о којој пише тадашњи ректор Цетињске Богословије и каже: „Велика слика која се зове Свети Сава благосиља Црногорце, где стоји Свети Сава а око њега Митрополит Иларион, Краљ Никола, Краљица Милена и остали мали Црногорци са својим уџбеницима и школским помагалима, и на сред те слике стоји Свети Сава који их благосиља“.
Светосавље и спомен Светог Саве је поред Косовског завета темељ на коме почива Црна Гора.
Али поред тога што је и у Црној Гори и у свим другим крајевима име Светог Саве прослављено до те мере да данас нема места ни града где нема неке Светосавске академије и да није приређена нека свечаност у име његово, ипак долазимо са свих страна овде на ово место, у овај заветни Храм српскога народа. У Храм који се налази на месту спаљивања моштију Светог Саве, највећег могућег страдања и најгнуснијег опустошења које људски ум може замислити.
Оставио Господ нетрулежно тело Светог Саве, чудотворно, мирисно, а некоме је безумноме пало на ум да то спали. Зато је место на ком се налази овај Храм место највећег страдања али и место Васкрсења.
Где ћемо наћи бољи прмер вечнога живота који није теорија, није песма, није нека лепа мисао него остварено и оваплоћено у живом човеку? Где боље него код Светога Саве?
Није било задње место његовога живота гроб у Трнову. Него из тог гроба показало се нетрулежно тело. И није био крај када је то нетрулежно тело спаљено овде на Врачару, него је са места спаљивања тога нетрулежног тела никао овај спомен, овај Саборни Храм, а из овога Храма благослов на све 4 стране света.
Браћо и сестре, ако је неко јутрос у овај Свети Храм дошао љут, ако је неко дошао нервозан, ако је неко у депресији, ако неког муче неки проблеми, ако неко мисли да не може да изађе на крај са својим проблемима – не сме да оде такав са овога места, јер ово место сведочи да смрт не може ништа!
Из гроба се показао живот нетрулежним моштима Светог Саве. Ово место сведочи да ни ватра не може ништа јер из ове ватре из овог пепела показао се још већи спомен: само онај који не верује у Бога остаће у гробу. Онај који нема вере у Бога остаће у ватри и неће од њега остати ништа него пепео. Онај који верује сватиће и знаће да су и гроб и ватра и било какав проблем - да су то само неке успутне станице, само једна од врата која се отварају пред нама да нам покажу пут који је тако велики и постоји као једини прави, иако га ми можда не видимо.
Ја одавде не видим ни Парохијски дом, ни Славију, ни железничку станицу али то не значи да они не постоје, то само значи да су моје очи ограничене да их сада тренутно виде.
Са овога места спомињући Светога Саву који је нетрулежан, који не може ни да изгори, који не може да нестане а само је био грешан човек, са овога места видимо јасно живот вечни.
А рећиће неко: „Па како, па шта да радим?! У реду, верујем у Бога и поштујем Светог Саву ал како да изађем на крај са мојим проблемима јутрос?!“
Па опет гледајући Светог Саву ради оно што је испред тебе. Неко треба да спреми ручак, неко да оде на посао, неко треба нешто да прочита, неко да оде до болнице...ради оно што је испред тебе! Свети Сава кад је осетио призив одмах је отишао на Свету Гору, кад је чуо да се браћа свађају – вратио се са Свете Горе. Кад је знао да треба да оде у Јерусалим – отишао је у Јерусалим. Кад је требао да напише типик за отшелнички живот – написао је тај типик. Кад је требало да напише типик за живот у општежићу и то је написао и ништа му није било тешко. Није чекао и стајао него је радио оно што је пред њим. А да му је неко рекао „Еееј пропашће Царство Немањића, доћиће Тирци, доћиће комунисти...“ Није о томе мислио. Радио је оно што је пред њим.
И зато слава Богу имамо кроз његово дело све ово што имамо. Ми смо прави Светосавци ако из овог Храма одавде одемо радећи оно на шта нас Бог призива.
Један је Патријарх, неколико је свештеника али сви смо пред Светим Савом на великом послу који треба почети одмах данас. Ако до сад нешто нисмо урадили. И тада ћемо бити најјачи и најбољи и тада од овога народа може бити нека материја од које Бог може да направи нешто велико. Ако станемо, ако кукамо, ако плачемо и ако мислимо да нам нема помоћи – од тог материјала се не прави ништа.
Нека је слава Господу који је диван у светима својим а најлепши јутрос у Светоме Сави коме нека је слава, у векове векова, Амин!"
