Епархија ваљевскаСа благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, свету Литургију пређеосвећених дарова служио је Преосвећени Епископ ремезијански и викар Патријарха српског г. Стефан. Опело је, заједно са епископом Стефаном, служио и Преосвећени Епископ мохачки г. Исихије, уз саслуживање малобројног монаштва и свештенства услед ванредног стања због епидемије корона вируса.
Много је богочежњивих душа које је дотакао благошћу и мудрошћу своје проповеди, привео и учврстио у вери у Христа Спаситеља. Много руку које је даровима испунио. Много намерника које је као врли домаћин дочекао. Много радости којом је своју духовну децу огрејао. Много осмеха и много благослова. И... тачки овде није место. Бар не до трајања времена. Земаљска кончина само је извор туге због привременог растанка. Док се у Царству небеском не сретнемо, о његовом лику и делу писаћемо и говорити. Да они који ће доћи после нас науче да су велики само они о којима хвалоспеве други слушају.
Трудољубиви сејач на њиви Господњој у завичају новопросијавши светитеља владика Милутин био је четрнаест година. Управо толико је и имао када је, упознавши монашки позив крај великих духовника Антонија Пустињског и Преподобног Јустина Ћелијског, одлучио да крене тим небеским путем. Кренуо је и њиме ходио…
-На том путу је много учинио и за претке и за потомке. Обновљену Епархију ваљевску је препородио заједно са свештенством, монаштвом и побожним народом овог краја. Данас, он одлази Богу на истину као некада убоги Лазар, а знамо и верујемо да га горе дочекују хорови Небеске Србије о којој је певао Свети владика Николај Велимировић, рекао је Епископ ремезијански Г. Стефан.
-На место великог бола у нама ускоро ће доћи „радосна туга“, јер постајемо свесни да смо у нашем животу имали редак благослов да живимо са човеком Божјим. Владика Милутин је био човек дубинске вере у Богочовека Христа. Сјединио је у себи богољубље и човекољубље, љубав према Божјој творевини и дар градитељства, по узору на свог небеског покровитеља Светог краља Милутина, део је дубоко емотивног слова духовног му сина Епископа аустралијско-новозеландског г. Силуана, које је прочитао архијерејски заменик епископа Милутина, протонамесник Филип Јаковљевић.
-Опраштајући се данас са сузама од свог Архипастира, који је крст свог апостолског служења верно носио међу нама до самог краја, завршавајући своју земаљску трку, по речима Светог апостола Павла, дужност нам је да затражимо од њега опроштај за сваку духовну рану, коју нанесмо свесно или несвесно његовом очинском срцу и голубијој души,, поручио је епископ Силуан.
Као архијереј Цркве Христове, владика Милутин је живео скромно. Славили смо са њим прегршт јубилеја и важних догађаја за Цркву и народ. Није тежио да се истиче пред светом и све везано за њега лично, скромно је обележавано. Управо због те превелике скромности, личност овог беседника светониколајевског кова и богомољачког духа остала је тајна за многе који су га окруживали. Погребно слово свештенства Епархије ваљевске, које је прочитао епархијски секретар ђакон Стеван Сировљевић, првенац је хвале о пастиру Српске Православне Цркве, чији је црноризачки подвиг отпочео у дечачким данима у манастиру Каони. Манастиру, којег ће од средњовековног споменика културе, као сабрат и старешина, претворити у велику духовну лавру, којој ће се поклањати боготражитељи из свих крајева света, а у манастирској школи веронауку учити и три деценије пре њеног повратка у школе многи, данас свештеници, лекари, професори, обични радници... многе душе које данас верују, на богослужења одлазе и топлим сузама умивају лица у часу утихнућа његовог гласа. Даром милосрђа помагао је потребите где год би чуо да их има, а његов осећај за лепоту украшавао је све што би оком видео и руком додирнуо.
Промислом Божјим, владика Милутин је први епископ посвећен на архијерејску службу у 21. веку. Године 2003. каонски духовник служење Богу и роду наставља на Петом континенту и са истом љубављу се стара о српском народу у Аустралији и на Новом Зеланду. И чинио је то са лакоћом, снагом извирућом из љубави за Бога и српски род, којом је било испуњено цело му биће.
-Владика Милутин је искрено био поносан на то што је Србин. Умео је да цени сваки народ на свету, али у љубави према српском народу, језику и светитељима, крила се љубав која иде од локалног ка универзалном. Наш владика Милутин био је велики и прави Србин, велики човек и хришћанин. Зато није чудо што је на Петом континенту оставио исти траг као и у маленој каонској светињи, о чему сведоче плодови његовог тамошњег рада. Један плод издваја се од осталих, а то је духовно родитељство. Кроз лик и дело владике Силуана, владика Милутин помаже и води Српску Цркву у Аустралији, записано је у последњем поздраву свештенства Епархије ваљевске свом духовном оцу.
У родном Ваљеву, владика Милутин у загрљају Светог владике Николаја и Преподобног оца Јустина које је посебно волео, стварао је и молио се да буде њихов достојан наследник. За нас, његову духовну децу, несумњиво је то био. Скоро да нема његове беседе или поуке, а да се не темељи или ослања на речи завичајних горостаса.
Вредност његовог учења огледа се у томе што је увек црквено живео и мислио. Његов дар и духовно прегнуће богатство је које је штедро поклањао својој Цркви и свом народу и нека га Бог на томе награди, закључује свештенство уз молбу за опроштај за сваку рану која је његовом добром срцу нехотице нанесена. Срцу пастира који је чувао очински, а штитио и волео мајчински. Срцу, које је чисто и уморно отишло Ономе чије ће га наручје прихватити. У Небеску Србију, дом оних којих гледају лице Божје. Оних, чијим је стопама ходио у нашем времену, сваког дана чезнући за вечношћу. Наш добри отац, стуб и тврђава. Чврст бедем од јуриша овог света и луча славе Божје коју смо оком гледали, а душе њоме градили. Нежна и благородна десница, која нас је благосиљала да тугу отерамо и радост умножимо. Осмех који нам сузе рађа данас, док жалимо растанак. Поносни што смо баш под његовим омофором стасавали и Богу служили.
Срећно ти Царство небеско, вољени Владико Милутине!
