У прву недељу после Рођења Христовог - Божића, која пада у дане од 26. децембра па до оданија Празника, односно до 31. децембра, празнује се спомен светих и праведних Богоотаца, најближих сродника Господа Христа по телу. И то: спомен светог и праведног Јосифа Заручника, светог Цара и Пророка Давида и светог Јакова Брата Господња.
Свети Цар и Пророк Давид, син Јесејев из племена Јудиног, богоотац је Христов по телу, јер је Спаситељ Исус Христос рођен "од семена Давидовог", "из корена и рода Давидовог" (Јн. 7, 42; Рм. 1, 3; Откр. 5, 5; 22, 16), због чега се и назива у Новом Завету више пута"Сином Давидовим" (Мт. 1, 1; 9, 27; Лк. 18, 38 итд.), а царство Месијино се назива "царством Давидовим" (Лк. 1, 32; Марк. 11, 10). Свети Цар и Пророк Давид био је "Помаза ник Господњи" и као такав праобраз је Христа - Помазаника Божјег. У својим пак Псалмима богонадахнути Давид много пута врло подробно и тачно пророкује о рођењу, страдању и васкрсењу Спаситеља Христа и о Цркви Његовој, тако да су Псалми уствари старозаветно Еванђеље, и они после важе и у новозаветној Цркви и долазе одмах иза Еванђеља и Апостола. Опширније о цару Давиду може се видети у Књигама о Царевима.
Светог и праведног Јосифа Заручника Еванђеље назива "мужем праведним" (Мт. 1, 19). Он је био из рода цара Давида и био је по занимању дрводеља. Због његове праведности и богобојажљивости даде му се од Бога Пресвета Дјева Марија у заштиту, и додели му се велика част и удео у домостројству људскога спасења. У осамдесетој години својој узео је Он Пресвету Дјеву из храма Јерусалимског у свој дом, а упокојио је се потом у својој 110. години. Његова улога приликом рођења Господа Христа од Пресвете Богородице у Витлејемској пећини описана је код светих Еванђелиста Матеја и Луке, и о томе се опширније говори под 25. и 26. децембром.
Молитвама светим богоотаца Христових по телу, Праведног Јосифа, Цара Давида и Јакова Брата Господњег, нека Господ и Бог и Спас наш Исус Христос помилује и спасе све нас. Амин.
* * *
Телевизија Храм
Беседа преподобног Јустина ћелијског у недељу Светих Богоотаца
Христос се роди! Ваистину се роди! Бог се роди, Богочовек се роди. Сав Бог у васцелом човеку. Први пут на земљи јавља се нови човек, јавља се свршен човек, јавља се потпун човек. Какав се човек јавља у Богочовеку Христу? Човек савршен, човек довршен, човек са свима савршенствима; прави, једини Прави, једини Истинити Човек ето то је Богочовек Христос. Дошао је Он у овај земаљски свет, спустио се,постао Богочовек, да нам у лицу Свом покаже шта је прави човек, шта је савршен човек. И Он је то показао на најсавршенији начин. Како? Тако што је у телу људском показао савршеног човека. „У Њему живи сва пуноћа Божанства телесно“, вели се у Светом Еванђељу[1]. Да, сва пуноћа Човека.
Без Њега и до Њега човек није уопште довршено биће, човек је недовршено и незавршено биће. Зашто? Зато што је несавршено биће. Њиме човек је први пут дошао до свог најпунијег савршенства, остварио свој божански циљ у овоме свету, испунио се у Њему; прво у Њему па онда у свима Његовим искреним и савесним и потпуним следбеницима. Први пут се испунила она еванђелска реч да је Господ основао Цркву у овоме свету, дао јој Апостоле, Пророке, Еванђелисте, Учитеље, Чудотворце на сазидање тела Христовог, Цркве Христове да сви достигнемо човека савршена.
А какав је то савршен човек у мери раста висине Христове? Ето то је тај савршен човек који нам се јавља у лицу Богочовека Господа Христа. Тако је у Њему и преко Њега и Њиме човек, уствари сваки од нас, позван да постане шта? Богочовек по благодати. Оно што је Господ Христос по природи, као Бог савршен Човек, то сваки од нас у Цркви Христовој треба да постане савршен човек, да постане Богочовек по благодети, да тако заврши себе; да постигне божански циљ свога постојања у овоме свету и свога живота. Тако Господ представља собом човека и његово савршенство. Што важи за човека, важи и за човекову истину? Истина човекова ако се не заврши Богочовеком, није потпуна. Док се Њим не доврши, истина човекова се распада сама од себе, пропада, и човек од ње нема никакве користи. Зар има истине без Господа Христа у човеку? Вене и увене и ништа не остане од ње. Али, када човек живи у Његовом богочовечанском телу Цркви, његова се истина постепено развија, расте у Богоистину и постаје Богоистина Божанска Савршена Вечна Истина. Тако ми знамо ради чега је Бог дао човеку истину: да она постане савршена и довршена у њему, Божански савршена и Божански завршена. А шта, шта бива са човековом правдом? Исто тако човекова правда ако се не заврши Христом Богочовеком, Његовом Божанском Правдом, о, лако нестане, лако ишчезне нападана са свих страна лажима овога света, лажима које се роје из мрачног срца сваког демона и сваког човека који је себе подвластио њему. Тада правда човекова умире и изумире потпуно. Она је жива, вечно жива, божански жива само када се сједини са Христовом Правдом, када постане Богоправда, еванђељска Правда, сва од Бога и сва по Богу. О, људи се у овоме свету хвале љубављу, љубављу према човеку, према стварима, уопште свима врстама љубави. Али човекова љубав, ако се не усаврши Христовом Љубављу – шта бива од ње? Она се претвара у обичну љубомору, претвара се у пркос, па и мржњу, Ова сила љубави што је у човековој природи, када се вером Христовом сједини са Господом Христом, она се постепено развија и љубав та постаје света Љубав, савршена Љубав, Божанска Љубав, Богољубав. То је једина права Љубав у овоме свету. И дошавши у овај свет, поставши Богочовек, Господ је Христос дао и ту савршену Љубав, и од нас његових следбеника ту исту љубав захтева. Све друге љубави немају вредности док се не освете и не посвете љубављу, светом Љубављу Божанском, Љубављу Христовом. А шта да кажемо о добру људском? Људи се хвале често својим добрима, својим добром, доброчинствима. Шта је људско добро у овоме свету? Које је добро које може надживети зло овога света, зло које је сво од ђавола. „Нико није добар осим једнога Бога“, рекао је Господ Христос, нико! Нико од људи. Ми смо људи грехом толико измешали зло и добро у себи да наше добро никада није истинско добро, наше добро никада није Божанско Добро. Тек онда када се ми вером, молитвом и љубављу предамо Господу Христу и Он наше добро узрасте у нама, умножи га, усаврши га, тек онда наше добро постаје савршено Добро, Божанско Добро, постаје Богодобро. Добро и за Бога, не само за нас ситне мале људе на земљи. Јер ми, ми хришћани, ми смо позвани да остваримо у овоме свету вечно Божанско Добро, оно добро које је Господ Христос тако изобилно лио и лије кроз Своје Свето Еванђеље, кроз Своју Свету Цркву.
А шта да кажемо о нашем људском животу? Шта је наш људски живот без Господа Христа, док се Он није јавио у овоме свету, шта? Живот без Христа није ништа друго него постепено и непрекидно умирање, мучно умирање, тешко језиво умирање. Издише човек кроз све поре свога бића, кроз све поре свога тела и кроз све поре своје душе. Живот – велика мука, страшна мука без Христа! Дошао (Он), осветио, усавршио живот људски, ујединио га са Животом Вечним и даровао нама Живот вечни. Ето, прави живот јесте Вечни Живот у Господу Христу! Кад човек свим светим средствима која му даје Црква Христова у себи живот свој испуњује Божанским силама, Божанским животом, његов се живот постепено претвара у Богоживот, у Вечни Живот. Човек постаје вечно биће. Сваки Христов човек осећа себе бесмртним и вечним. Нема смрти која може пресећи његов живот, он је увек у некој пуноћи живота, у радости живота. Свакој смрти он се смеје јер је победник, истински победник, Христов победник над смрћу у овоме свету ми ових светих дана, и великих дана, поздрављамо један другога радосним Божјим поздравом: „Христос се роди“. Ми тиме – шта говоримо? Ми уствари велимо: „Вечна Истина се роди! Вечна Правда се роди! Вечна Љубав се роди! Вечно Добро се роди! Вечни Живот се роди“! – јер се Бог родио, јер се Богочовек Христос родио у овоме свету. Ето, зато је од рођења Господа Христа у овоме свету радост бити човек. Зато је од Његовог чудесног рођења и појаве на земљи као човека тако пријатно бити човек, Благовест је бити човек! А без Њега какво је проклетство бити човек! Зар није проклетство бити човек … Страшно је бити човек без Христа, ужасно је, проклетство је бити човек без Христа! Зато је Господ Христос, јавивши се на земљи, родивши се на земљи као Богочовек, сва Радост наша, сва Нада наша, сав Живот наш. Сав смисао свих људских светова Он Богочовек Христос! Он је једина Истина у свима световима у којима човек живи и креће се. И Њега таквог, Њега Свебожанског, Њега Свесавршеног Човекољубца Богочовека славимо. Ето, то је наш Божић, велики и дивни, сјајни Празник. Бог се јавио у телу и са Њим се јавило све што је Божанско и савршено, и дато нама људима, дато свакоме од нас, дато Цркви Христовој да у њој и кроз њу сваки од нас стекне Истину вечну, Живот вечни, Љубав вечну, Добро вечно и све што је Божанско. Зато ми хришћани не престајемо кликтати и славити Господа Христа кроз безброј молитава и песама и уздаха, да и нас препороди, да и нас учини Својим правим следбеницима, да нам да силе да живимо Његовим Божанским заповестима, Његовим Божанским светим врлинама, да ходимо као што је Он ходио, да идемо трагом Његовим и да живимо у Његовом светом Богочовечанском телу Цркви, коју је Он основао на земљи.
Зато када поздрављамо један другога радосним божићним поздравом: „Христос се роди“, имамо увек у срцу, у осећању, у души својој, ту радост да је човек позван да постане савршен и да му је сва средства за то дао Господ Христос у Његовој Светој Божанској Цркви. Зато нека сва душа наша, сав ум наш, сва савест наша, сво биће наше, увек слави Чудесног Господа Христа, Који се толико понизио, толико љубави показао, сишао к нама људима да нас подигне из нашег пакла у Небеско Царство и да нас позове у свебожанско савршенство. Њему слава и хвала, сада и увек и кроз све векове. Амин.
