Неуморно обилазећи повјерену му eпархију и довршавајући своје описаније храмова, повјереног му свештенства и народа, 04. марта 1755. године у Плашком, Свети владика Данило Јакшић оставио је будућим поколењима непроцјењиво свједочанство о постојању и опстајању нашег народа и наше Свете Цркве у западним крајевима. Народ је познавајући владику Данила за живота, његову самопрегорну жртву за очување, окупљање и сабирање Срба у временима тешких притисака и унијаћења, по окончању његовог земног битисања, али и далеко послије, како свједочи прота Манојло Мане Грбић, прозвао Светим владиком Јакшићем.
Услијед његовог светог живота, испуњеног вјером, надом и љубављу, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на свом мајском засједању 2022. године, ову свету личност, пониклу у нашем роду и племену, причислио је сабору светих, да као истински пастир стада Христовог и исповједник вјере православне буде светило и заступник пред престолом Јагњета Божјег. Из претходно реченог изникла је и потреба да се истинољубиво домаће читалаштво обогати једним дјелом, које ће додатно разјаснити процесе српске политичке, духовне и црквене историје, као и политике Хабзбуршке монархије према нашем народу. Управо то је професор Горан Васин маестрално и прије свега поткријепљено чињеницама, али наративно и приповједачки, широј читалачкој публици приближио, кроз двије стотине страница квалитетног текста.
Његов рад у овом дјелу започиње описом успона и односа Хабзбуршке монархије према српским елитама и улогом Карловачке митрополије која је уздизала српску мисао и јачала српски идентитет. Надаље, Карловачко владичанство и улога владике Данила Јакшића, синоними су борбе за очување српског идентитета у Хабзбуршкој монархији, што нам писац подробно приближава у трећем поглављу овог капиталног дјела.
У завршним дијеловима монографије, аутор нам излаже прилоге за проучавање историје Карловачког владичанства, који доносе статистичке прегледе Карлштатске епархије из 1755. године која је обухватала девет протопопија са 89 храмова и 115 свештеника и Костајничке епархије из 1755. године у чији састав је улазио једнак број протопопија са 84 храма и 117 свештенослужитеља. Зарад успоредбе са стањем из 1755. године, аутор нам прилаже и попис Горњокарловачке епархије по подацима из 1905. године. Последње, али једнако битно, професор Васин читалаштву на пажњу доставља изворе и документа значајна за проучавање историје Срба у Карловачком владичанству и Карловачкој митрополији, почевши са Statuta Valachorum из 1630. године дарованим од стране цара Фердинанда Другог српском народу у Војним крајинама, преко привилегија, протекционих диплома, па све до потврда српских привилегија од стране цара Јосифа Првог из 1706. године.
Ово капитално дјело, које је читалаштву из свог пера даровао професор Горан Васин, неуморни стваралац и врсни познавалац историје Срба, а идејом и благословом Његовог Преосвештенства Епископа горњокарловачког г. Герасима, репрезентативан је примјер и драгоцјен прилог историји и историјским приликама, али и подстрек свим будућим истраживачима да користећи ово капитално дјело неућутно свједоче о постојању и опстанку српског православног народа на њиховим вјековним огњиштима.
Јереј Саша Лончина
Епархија горњокарловачка
