Митрополија црногорско-приморскаОво дјело је допуна истоимене докторске дисертације аутора, одбрањене на Филозофском факултету Универзитета у Београду 2016. године, а сама идеја о дубљем научно-истраживачком раду на ову тему потиче од давнашњег предлога блаженопочившег игумана цетињског, архимандрита Луке (Анића).
– Докторат је објединио једну рукописну збирку која се налази у Цетињском манастиру, о којој су и други научни радници писали али спорадично. Никад то није била једна цјелина. Остајало је вазда нешто недоречено, необрађено, тако да моја тема тадашња која је узета за докторат је уствари требало да опише све рукописе који постоје у Цетињском манастиру. Из тог доктората је изашла ова књига. Наравно, докторат је школски рад, да кажемо, који је прихваћен и одбрањен, али за објављивање књиге увијек, наравно, имате сугестије ментора, професора који су били у комисији, и који су ми том приликом дали сугестије да се мало више ради на истраживању и саме збирке, а и рукописа који су некада припадали Цетињском манастиру, а налазе се у другим библиотекама у региону, у другим европским библиотекама, у Русији итд. тако да то буде једна заокружена цјелина кад се тиче те рукописне збирке, или уопште, да се прикаже Цетињски манастир као истински расадник српске културе и српске писмености од самог оснивања манастира до дана данашњег. Манастир који је био нормално сједиште Митрополије. Ја сам све те сугестије прихватила и дуго сам радила, то су послови који се дуго раде, не могу преко ноћи ако мислите темељно нешто да завршите, тако да сам ето, Богу хвала, завршила, – каже др Мартиновић за Радио „Светигора“ истичући захвалност свима који су помогли да ова књига угледа свјетлост дана.
– За све то треба да захвалим и покојном оцу Луки (Анићу) јер ја сам почела као конзерватор волонтерски да радим у манастиру, да све те рукописе имам под руком у техничком смислу – да их заштитим, а онда је он мени једном приликом рекао:”Па кад их већ штитиш зашто их не прочиташ?”. И тако сам почела. Имала сам касније и благослов Митрополита Амфилохија, и њему је то било значајно, и сад финиширала сам захваљујући Митрополиту Јоаникију. Једноставно, човјек сам не може ништа. Наравно, ту је и помоћ менторке и археографског одјељења Народне библиотеке Србије, Виктора Савића – лектора. Не можете сами. Морате имати неки тим за овакав посао.
Збирка рукописних књига и тумачење записа свједочи о томе колико се и у тешким временима кроз који је пролазио наш народ Српска црква бринула о култури и писмености.
– Када се уђе у материју, види се колико је то било значајно за развитак културе у Црној Гори. То је та наша културна баштина. Писана ријеч, не само у Цетињском манастиру, све цркве и манастири у Црној Гори, који су да кажемо дио Српске цркве у цјелини, сви су они били на истом задатку, исту мисију су имали у свим српским просторима – ширење писмености и културе, и кад уђете у ту материју тек тада видите колико је уствари поред свих недаћа, колико је та мисија била јака и опстала. Видите колико је култура била важна и култура памћења, сјећања, да се зна ко сте и што сте, и да то никад не заборавите.
У збирци која садржи 85 књига налазе се све важне богослужбене књиге, али и најзначајнија духовна литература тога времена.
– Сама збирка није само из Цетињског манастира. Већи дио те збирке, то мора да се каже, је из манастира Пиве. У то вријеме када је формирана збирка, 1885. године, послије ослобођења, тадашњи књаз Никола Петровић је из Пивског манастира донио 51 књигу. Тридесет и четири наслова која је својевремено евидентирао Вуксан, први који је нешто писао о тој збирци, и ја сам кроз записе установила да није само 34 него је више од пола збирке пивских рукописа, којима се такође треба посветити пажња. Сви најљепши и да кажемо најзначајнији рукописи за нашу културу и писменост су из тог манастира. Они су пренесени у Цетињски манастир и тада са постојећим рукописима из Цетиња и са рукописима које је књаз Никола узео или добијао из приморских манастира формирана је та збирка од 84 рукописа, то јест 85 која је и дан данас сачувана. То су рукописи од 14. до краја 18. вијека. Има и један рукопис који је настао у првој половини 19. вијека, мање значајан, али опет је рукопис. Углавном су то књиге за богослужбене намјене: требници, молитвеници, Октоих, Триод, Посни триод, Цвјетни, Синтагма Матије Властара, Љествица Јована Љествичника, Арматол, све могуће садржине које су неопходне Цркви. Оне су не само по садржају већ и по љепоти украса такође карактеристичне. Имамо и један рукопис који је из школе Христифора Рачанина. Све што је било на простору некадашњих српских земаља заступљено је у овој збирци књига и у Цетињском манастиру. Касније 1961. године је из Острога овој збирци придодат један јако значајан рукопис, а то је Милешевски панагирик или Златоуст. Он је из 14. вијека. Писан је на пергаменту. Нема неких украса, али што се тиче српске писмености јако је значајан за проучавање, јер подржава стару традицију рукописања и има доста значаја за лингвисте. Потом, Дивошево јеванђеље из манастира Подврх, такође је у збирци Цетињског манастира и такође је писано на пергаменту. По љепоти украса је послије Мирослављевог јеванђеља једно од најљепших и најрепрезентативнијих рукописа. Ето, колико је та збирка значајна и богата и што се све у манастиру чува.
Књига је подијељена на два дијела. Дио који се бави проучавањем историјата и дио који се односи на каталог збирке. Мартиновић скреће пажњу на чињеницу да се претходна истраживања нису бавила суштински садржајем списа, већ углавном њиховом илуминацијом и основни описом, што говори о значају њеног истраживања које се бави управо самом саджином рукописа те важним записима унутар њих.
– У тим рукописима једна доста битна ставка су записи људи приложника, владика из тога времена. Имате рецимо рукопис у цетињској збирци који је својеручним рукописом записао владика Ромил 1559. године. Ви знате значи за владику Ромила нпр. који се записао и који је сам преписао ту књигу. Па онда имате и друге који су се у Пиви потписивали. Саватије Соколовић потоњи патријарх рецимо, који је и приложио, има запис у једном рукопису његовом шта је све приложио приликом оснивања манастира Пиве. То су јако битни записи за проучавање историје. Чак и да се зна ко је све пролазио туда, ко је свраћао, чак и за неке историјске догађаје. Некад су нам ти записи једини остали да знате ко је постојао ту, кад је то било, запис и рецимо о томе кад је црква подигнута. Због тога је јако било битно извући те записе. Вуксан је својевремено извукао, али ово је сада детаљније било ново читање и ако је негдје била нека грешка треба је поправити јер сви гријешимо. Чак је и Петар Момировић који је рецимо ту књигу задњу са Љупком Васиљев радио па је написао: ”Једног дана кад буде боља технологија, овај рукопис треба неко да узме па да се направе фотографије, да се то може и видјети”. Ја сам дакле у том другом дијелу извукла те садржаје и записе.
