Рођена је у Београду, у учитељској породици Танасијевић. Детињство је провела у Панчеву, где је
завршила основну школу и гимназију. Поред журналистике, која ће постати њен животни позив, у
младости се бавила и аматерским филмом. Режирала је осам филмова, од којих је филм
„Лавиринт“ представљао ондашњу Југославију на међународном фестивалу UNIKA, у Азербејџану.
Студије новинарства је завршила на Факултету политичких наука Универзитета у Београду. Још у
току студија активно је писала у омладинским и студентским листовима. Касније ће бити сарадник
многих наших познатих новина и магазина, од којих посебно треба поменути Интервју,
Илустровану политику, Став, Српску реч, Телеграф и др. Осамдесетих и деведесетих година ће
радити интервјуе са многим истакнутим интелектуалцима (Борислав Пекић, Александар Саша
Петровић, Мића Поповић, Никола Милошевић, Владета Јеротић, јрм. Атанасије Јевтић, Давид
Албахари и многи други), који се данас сматрају антологијским.
Од почетка 2000-их се подједнако активно и успешно бавила и односима с јавношћу.
Била је чланица Удружења новинара Србије и Удружења књижевника Србије.
Последњих двадесетак година претежно је сарађивала са медијима Српске Православне Цркве.
Била је стални члан Православља, новина Српске Патријаршије, а на радују Архиепископије
београдско-карловачке Слово љубве је уређивала и водила емисије „Православље“ и
„Препознавање“. Готово да не постоји значајна личност из света науке, уметности, културе, спорта
итд, чије је стваралаштво везано за хришћанску духовност, која није била њен саговорник.
У архивама медијских кућа у којима је Славица Лазић радила налази се више од три стотине
њених интервјуа, репортажа и ауторских текстова. Талентом и преданим радом, оставила је
доиста значајан траг у српској, посебно црквеној, журналистици. Њени многобројни прилози
важна су сведочанства за разумевање духовних кретања на овим просторима последњих
четрдесетак година.
Један мали број њих она је сакупила и објавила у књизи Лицем к лицу (Београд 2014), првом од
неколико планираних томова. Књига је наишла на изузетан пријем, о њој су говорили или писали
почивши патријарх Иринеј, садашњи митрополит Јоаникије, академици Владета Јеротић, Матија
Бећковић, Василије Крестић и др.
Треба поменути да је Славица Лазић била и један од актера духовног препорода осамдесетих
година. Са својим супругом, почившим ђаконом др Милорадом М. Лазићем, од раних
осамдесетих је била активни члан литургијске заједнице у манастиру Ваведењу, у којем су тада,
као млади јеромонаси, служили ученици оца Јустина – Амфилохије (Радовић), Атанасије (Јевтић),
Иринеј (Буловић) и др. Средином осамдесетих, Амфилохије (Радовић) постаје епископ банатски.
Тада из Београда за Вршац с њим одлазе Милорад и Славица са децом, а Милорад убрзо постао
његов први ђакон.
Од ране младости до самог краја трудила се да својим радом црквени живот српског народа
учини култивисанијим и разноврснијим, а интелектуални живот духовнијим. Већ сада је јасно да
њен труд није био узалудан.
Како рече велики песник, „нема смрти, има сеоба“. Зато нека је Господ, у којег се читавог живота
уздала, прихвати у наручје своје.
ТВ Храм
