Међутим, нисам желео о томе да пишем. Све што се дешава на друштвеној сцени је тема за политикологе, аналитичаре, социологе, правнике и политичаре. Већ недељама се у различитим медијима објављује на десетине вредносно дивергентних текстова у којима се анализирају горе споменути догађаји. Сваки од њих на свој начин дотиче трагику наше стварности. Не тврдим да довољно разумем сложене механизме друштвене артикулације моралних вредности и политичких идеја, али врло добро осећам нелагоду, неспокој и страх од неизвесности која нас окружује. У наведеним осећањима нисам усамљен и сигурно их делим са многим појединцима који су својим уверењима и вредносним ставовима део шароликог, дисперзивног и, унутар себе, дубоко конфронтираног, друштвеног и политичког идејног спектра. Наиме, осећам да ме има и у осећају грча пред одговорношћу тужиоца који по законској дефиницији предано, седмицама и месецима, ради на осветљавању истине о неком догађају који је предмет његове истраге или у судији који треба да одговорно разлучи, саслушавши пажљиво и доказе тужиоца и контрааргументе одбране, о појединачној одговорности сваког од оптужених учесника судског процеса који је, опет, по законској формулацији претпостављено увек невин док он/она као судија, после вишемесечног или чак вишегодишњег суђења, не донесе закониту пресуду која би представљала никад довољну, али макар какву, сатисфакцију страдалима и утеху њиховим породицама које вапију за чињеницама и одговорношћу.
Такође, и сам горим осећањима која распаљују насушну потребу за правдом и поштовањем закона код студената наших универзитета, која горљиво потребује брзину и правовременост, јер у супротном разједа душу и исушује њену тежњу за испуњеношћу смислом, истином и правдом. Исто тако и душевно се узносим свељудском потребом, која тиња у дубинама нашег колективног и појединачног идентитета, а коју мислим да делим са свим нашим суграђанима и сународницима, за поверењем које желимо да дамо институцијама и појединцима у њима, што је у најдубљој вези са вековним процесима нашег духовног и вредносног профилисања као хришћанског и црквеног народа саборног идентитета. Заслужено поверење иштемо одмах и сад, јер нас то више чини људима и враћа нам достојанство него што то чини неповерење које нас унижава и морално деградира. Узајамно поверење нам треба да бисмо се осећали као људи и да бисмо били део једне кохезивне и функционалне друштвене и народне заједнице.
Горе наведено представља моје тумачење личног доживљаја наше актуелне друштвене збиље, али немам илузија да неко други стварност може доживљавати и вредносно ишчитавати на сасвим другачији начин. Међутим, поред жеље да се овлаш дотакнем наше драматичне и сасвим неизвесне друштвене реалности, имао сам потребу и за освртом на једну појаву која многе узнемирава, а испољила се феноменолошки у јеку кризе, док протоком времена добија на интензитету и терминолошкој радикализацији. Појавио се велики број текстова и медијских осврта на тему позиционирања Цркве у актуелним догађајима, са аргументацијом која у највећој мери не узима у обзир, односно, не разуме и искривљује саму природу Цркве као богочовечанског организма који није од овога света, али јесте у овом свету и његов је интегрални део.
Наиме, средином прве половине 21. века од Цркве, којој се најчешће неоправдано замера на пренаглашеном присуству у сфери јавности, се очекује да се друштвено позиционира на начин који би одговарао друштву у претполитичкој фази развоја (карактеристичном за вишевековно отоманско ропство), које постоји без институција, са неразвијеним политичким сиситемом и без унутрашњих механизама артикулације, евалуације и имплементације идеја и политикā. Поједностављено речено, од Цркве се очекује да арбитрира унутар арене легитимних друштвених сукобљавања на начин који је био карактеристичан за предмодерно друштво.
Образовање вишепартијског политичког система, за Србију карактеристичног од друге половине 19. века, није чедо црквеног разумевања друштва и образаца његовог организовања. Црква нема развијену политичку идеолигију и не бави се тим питањима. Међутим, Црква се таквом развоју политичког система у нашем народу прилагодила и фактички га прихватила, остајући свесна његове немогућности да изрази целину националних и друштвених вредности и интереса. Наиме, сасвим је очигледно, и без неке озбиљније анализе, да логика партијског организовања друштвених група, особито у условима глобалне кризе демократије и са наглашеном парцијализацијом и минимизовањем општедруштвених интереса, политичких идеја и метода деловања, нарушава кохезивну природу једног сложеног друштвеног организма какво је наше (као и свако друго у савременом свету) и да у таквом политичком систему многе примарне вредности насушно потребне појединцу и заједници остају занемарене, неартикулисане или извитоперене. Процес прилагођавања Цркве таквом поретку ствари, у нашем случају, није био једноставан, а историја нас учи и да је био веома болан, репресиван и дубоко неправедан. Међутим, у коначници је схваћен као неминовност историјског тренутка и духа времена који нормирају процес формирање друштва и његових институција у нашој средини у једном ширем контексту политичког и етатистичког развоја европских народа и њихове уставности.
Црква је много пута у последња два века показала да не поседује револуционарни потенцијал који би ставила у службу кориговања политичких система који су настајали консензусом актера на политичкој позорници. То, наравно, не значи и да се слепо слагала са доминирајућим политичким наративима који су у неколико деценијских периода својом ауторитарношћу и недемократичношћу често одузимали основна права како грађанима тако и целокупним народима, али их је смирено, молитвено, христоподобно и крстоносно трпела, подносећи том приликом и многе жртве. Црква није арбитрирала унутар друштвене и политичке сцене ни када се идеолошки монизам комунистичке провенијенције, који је готово пола века онемогућавао аутентично изражавање националног и сакралног идентитета српског народа, наметнуо у једном револуционарном преврату под окриљем неизрецивих ратних страдања, злочина и геноцида који смо претрпели. Неко би рекао да она то тада није ни могла, што је историјски тачно, али бих томе додао да није ни хтела, јер њена свештена природа не поседује потенцијал за такву врсту друштвеног конструктивизма у контексту поимања и практиковања феномена државности и уставности који је доминирао у Европи, и на истоку и на западу, током 20. века. Није се наметала ни када се урушавањем комунистичког поретка појавила потреба за формирањем новог/старог друштвеног и политичког система заснованог на вишестраначју. Еквидистанца, у односу на све установљене политичке организације током деведесетих и почетком двехиљадитих, коју је Црква установила руковођена пастирским и духовним ауторитетом патријарха Павла, показала се као једини могући начин њеног учествовања у узаврелој друштвеној динамици и као једини модел у којем задржава слободу за аутентично сведочење Христовог Јеванђеља целини народног бића, апстрахујући све различитости и сукобљености које су унутар тог националног организма постојале и истовремено наглашавајући одговорност самих учесника политичке утакмице за адекватну и закониту артикулацију својих идеја и циљева. Једноставно речено, Црква верује у духовну зрелост и одговорност свог словесног стада и очекује да се у виду идентитетских атрибута, поменута зрелост и одговорност прелију и на план дефинисања и изражавања вредносних аспирација и идеја унутар његових политичких профила, који могу бити врло различити и као такви веома конфронтирани.
Због тога се пред нас поставља питање због чега многи, и звани и незвани, подржани комично-трагичним медијским симплификовањем стварности, данас од Цркве и од њеног поглавара траже да раскине са праксом одговорног друштвеног позиционирања у горе описаном друштвеном и политичком контексту. Зашто се простор актуелне друштвене кризе, незапамћене у нашој скоријој прошлости, којој Црква ниједним својим ставом и гестом није допринела, користи за злоупотребу њене хришћанске беневолентности према сваком појединцу и друштвеној групи, ма каква њихова стварна вредносна позиционираност у друштву била? Православна Црква је духовно свесна свих слабости које као људи делимо, а њено благодатно искуство говори да је свака немоћ исцељива љубављу Божјом и унутарњим духовним преображајем, као што је и свака врлина, ако смо у стању да је препознамо код других, плод Божје интервенције и обилног и незаслуженог дара не само њеном носиоцу већ целини црквеног и друштвеног тела. Наше духовно успињање од горчине животних промашаја ка висинама аутентичних људских вредности, пројављених кроз свакодневну социјалну динамику, може бити искуство сваког појединца независно од његовог тренутног позиционирања у актуелној друштвеној драми. Свима нам је потребан Христос који је иницијатор и окосница сваког покрета ка исцељењу појединца и друштва. Ако Црква заћути о Њему и посвети се политичкој арбитражи, изневериће саму себе, своју мисију и есхатолошко призвање. Тада за друштво и појединце неће бити наде. Управо због споменуте наде и вере у морални прогрес друштва и свакога човека у њему, Црква се у својим јавним иступима грчевито држи Јеванђеља.
Исто тако, није нам непознато да друштвени сукоби могу попримити размере и интензитет који својом деструкцијом поништавају идентитете и биће супротстављених. Још у 1. веку апостол Павле, обраћајући се узбуњеним и сукобљеним хришћанима Галатије. говори: Јер сте ви, браћо, на слободу позвани; само не слободу за угађање телу, него да из љубави служите једни другима. Јер се сав Закон испуњава у једној речи, у овој: Љуби ближњега свога као самога себе. Али ако један другога уједате и прождирете, гледајте да се међусобно не истребите (Гал 5, 13-15). Наша Црква и њен предстојатељ, као њена уста и њена савест, на драматичној позорници наших актуелних друштвених збивања позивају све на мир и поштовање закона, свакога да утемељи своје речи и своја дела на правди и истини и да се заложи да његово добро буде истовремено добро и за другога.
Међутим, данас смо сведоци да се упркос томе личност патријарха Порфирија и, преко њега институција Цркве, стигматизују и дехуманизују на начин који има јасан идеолошки предзнак и који има за циљ урушавање и прекид идентитетских веза са нашим духовним коренима, што последично може довести до немогућности да се, ни сада ни убудуће, конституишемо као јединствен народ хришћанског духовног утемељења и јединствене слободарске и државотворне традиције. Поред тога, и још трагичније, актуелни умрежени напади на Патријарха попримају карактер организоване харанге, што циљано води ка његовој потпуној друштвеној делегитимизацији и дехуманизацији и могу се пројавити као идејна увертира за отворени прогон како њега лично тако и целе Цркве. Веома болно и онеспокојавајуће делује чињеница да су се неки чланови Цркве, па чак и клирици, било свесно било несвесно, ставили у службу подривања Патријарховог ауторитета са несагледивим последицама по судбину Цркве као јединог и аутентичног носиоца идентитета Христове богочовечанске личности, која је једина нада свету какав познајемо и у којем постојимо градећи своје личне судбине и изграђујући друштво.
Упркос свему реченом, Црква не учествује у играма друштвене моћи и зато је често била у позицији немоћних и потлачених, клеветаних и прогоњених, али је управо због своје трпељивости укорењене у ишчекивању Небеског царства и правде његове спремна да позове све учеснике постојеће друштвене драме да испоље своју беневолентност према другима који су различити и којима су супротстављени и да понесу бремена једни другима и тако испуне закон Христов (Гал 6, 2). Мир међу свим профилисаним идејним и политичким групацијама у нашем друштву је conditio sine qua non сваког прогреса и будуће наде за нас и наше потомке. У противном, одричући се слободе којом нас Христос ослободи, јарма ропства се подухватамо (парафраза Гал 5, 1) и никакве идеје, силе и социјални механизми овога света нам неће помоћи да успоставимо стабилно, напредно и надасве праведно друштво засновано на законитости, као минимуму, и љубави, као максимуму Божјег призвања, будући да смо се и једног и другог одрекли одричући се оних са којима се не слажемо и са којима смо у вредносном и идејном конфликту.
Црква Христова је духовни утемељитељ најузвишенијих егзистенцијалних вредности и њихов промотер и заштитник на плану симболичне комуникацију унутар различитих друштвених и политичких система. Уколико дозволимо да у јавном дискурсу она и њен поглавар, као и сви други њени представници, буду дифамирани и таргетирани неистинама или конструисаним полуистинама на путу смо да изгубимо вредносне оријентире који нас дефинишу као заједницу словесне културе, историјског призвања и остварености, као и интегративне друштвене свести која је способна да пронесе јеванђелске вредности до сваког свог члана, без обзира на којој се друштвеној позицији налазио. Црква се својом богочовечанском природом не може сврставати ни под једну идејну заставу или политички покрет. Она је та која апсорбује вредности које долазе у свет из простора људског духа, ума и искуства, а које су достојне појмовног и симболичко-егзистенцијалног преображаја у њеним ковачницама есхатолошке благодати. Зато, сви који верујемо да је она Божја Невеста, Заједница спасења од смрти и сваког облика пропадљивости, станимо уз њу, не гурајмо је у раље политичких сукоба и не жртвујмо је променљивим политичким системима, већ пројавимо јединство у Христу Који даде себе за грехе наше да избави нас од садашњега века злога, по вољи Бога и Оца нашега, Којему слава у векове векова (Гал 1, 4-5).
презвитер Зоран Деврња
