После читања јеванђелског зачала о смиреном царинику и гордом и самодовољном фарисеју Светејши Патријарх је беседио:

– Такво једно стање (гордог фарисеја, прим. прир) разбија заједницу, која је једини нормалан, исправан, здрав, Богом благословен начин нашега постојања. А заједница увек подразумева другог, ма какав он био и ма ко био, али подразумева и подвиг нашег смирења. Подразумева да меримо себе Христом, да оцењујемо себе Христовим Јеванђељем, да нам Он буде огледало; меримо себе светитељима Божјим, меримо себе потребом да у труду узрастамо, у свакој врлини, у подвигу, да увек будемо бољи, бољи у Христу, а то значи да се поистоветимо са Њим, који је показао у односу на нас крајње смирење. Он, савршени Бог, беспочетни и безгранични, бескрајни, примио је све оно што смо ми и све оно што Он по својој природи није. Ограничио је себе у нашу меру постојања, да бисмо ми могли да поистоветимо себе са Њим у љубави и у том крајњем, бескрајном смирењу које је показао цариник.

Његовој Светости Патријарху српском г. Порфирију су саслуживали: преосвећена господа викарни епископи топлички Петар и јенопољски Никон; протојереј-ставрофор Димитрије Касапис; протојереји Ђорђе Стојисављевић, Ненад Јовановић, Јордан Марко (Епархија будимљанско-никшићка), Драган Шовљански, Предраг Продић и Иван Штрбачки; јереји Мирослав Васић, Далибор Стојадиновић и Владимир Благојевић; протођакони Драган Радић, Радомир Врућинић и Младен Ковачевић; као и ђакон Василије Перић.