mitropolija-zagrebacka.orgјубиларна седница Удружења за верске слободе у Р. ХрватскојСвечаној седници присуствовали су: господин Милан Бандић, градоначелник града Загреба, господин др Иво Јосиповић, бивши председник Републике Хрватске, господин др Диоп Ганун, главни секретар међународног удружења за верске слободе (IRLA), госпођа Лора Видовић, Пучка правобранитељица, господин др Шиме Јерчић, директор Владине Комисије за односе са верским заједницама, представници цркава и верских заједница у Републици Хрватској, као и многе друге јавне личности из политичког, новинарског и културног живота.Главни одбор Удружења за верске слободе донео је одлуку да овогодишњи лауреати буду: Митрополит загребачко-љубљански господин др Порфирије и свештеник Твртко Барун, директор ЈРС – исусовачке службе за избеглице.Обраћајући се овогодишњем лауреату, госпођа Јадранка Брнчић прочитала је образложење за доделу признања Удружења у којем се истиче миротворни допринос Митрополита Порфирија у промовисању културе дијалога и верских слобода. Она је истакла следеће: „Бити представник Српске православне цркве у Хрватској чак и послије толико година након ратних сукоба – чије повијесно памћење још није прочишћено ни у српском нити у хрватском народу па њихови припадници често још приступају једни другима с предрасудама – зацијело није лака задаћа. Притисци и очекивања су големи с обију страна“. С једне стране, по њеном мишљењу, „припадници српскога народа у Хрватској оптерећени су наслагама немира и страха те се и најмањи неспоразуми који још увијек постоје између Србије и Хрватске јер на исте догађаје, из ближе и даље прошлости, гледају различито, снажно одражавају на њих. С друге, пак, стране, отвореност за дијалог и екуменизам, поједини припадници Српске православне цркве у Србији не прихваћају увијек благонаклоно. Када је ријечи о најосјетљивијим питањима, како за Србе тако и за Хрвате, митрополит Порфирије у свакој пригоди, ма коме се обраћао, налази јасне, истодобно реалистичне и помирљиве ријечи“.У наставку је госпођа Брнчић нагласила да „Митрополит Порфирије није склон давати ad hoc тумачења, него говори бираним ријечима, трудећи се да никога не повриједи и да не зађе на склизак терен политике. Није то израз пуке политичке коректности, него свијести да свака ријеч може бити потицај за продубљивање неспоразума и изазов за могуће нове сукобе. Врло је јасан када је ријечи о спрези вјерске и националне припадности: „Ако је јача љубав према Богу, онда он постаје покретач и садржај и крајњи домет нашег живота. Ако превладава љубав према самоме себи, онда Бога претварамо у идеју, у идеологију, он постаје инструментом, чиме промовирамо своју себичност, егоизам и самољубље. Када вјера постаје идеологија, када Црква постаје институција која хоће моћ, значи да су они који вјерују у Криста, њега ставили у други план. Распети се и узети свој криж, то нас води потпуној слободи од свих идола, од идола државе, нације и Цркве, и од Бога као идола“.Закључујући своје образложење госпођа Јадранка је истакла: „Митрополит Порфирије, дакле, особно настоји живјети и дјеловати у складу с Еванђељем те пружа ријечи наде. У свим пригодама: јавним наступима и проповиједима, разговорима с људима из политичких и црквених кругова, с новинарима или на трибинама, вјерно и устрајно шаље поруку мира и братољубља. Доиста, једини начини да сви заједно идемо напријед и припремимо будућност за нашу дјецу јесу: дијалог, праштање и помирење“.Митрополит Порфирије се после примања признања обратио Главном одбору Удружења за верске слободе у РХ и свима присутнима захваливши се најсрдачније на додељеном признању и обећао да ће и у будуће чинити све што је у његовим моћима, како би свако могао слободно да исповеда своју веру. Он је у наставку нагласио да „је човек највећа вредност у читавој творевини из просте чињенице да је он једино биће које је названо иконом Божијом, а икона Божија је пре свега због тога што је слободно биће. А Бог је једино апсолутно слободан. Човек своју слободу добија од Бога, добија је пре свега, како Оци Цркве говоре, везану за слободну вољу. Створен је као биће које има слободну вољу. Али то још увек не значи да је самом том чињеницом, будући да је дар, слободан и оставрен као слободно биће. Да би заиста и постао човек слободно биће он ту своју вољу, коју може да злоупотребљава дарове и потенцијале које је добио, а може и да их афирмативно употребљава, том слободном вољом постаје заиста слободан онда када чини добро. Управо како смо чули позив апостола Павла: „Јер сте ви, браћо, на слободу позвани; само не слободу за угађање тијелу, него да из љубави служите једни другима“( Гал 5, 13). Слобода према томе која не подразумева заједницу са другима, то значи која не подразумева спремност да се другоме дâ места поред себе или боље рећи у себи, у своме срцу, заправо је contradictio in adjecto, није слобода».Закључујући своје излагање Митрополит је нагласио «да је човек изнад свега, јер је човек важнији од свих правила и свих закона и спремност по примеру Христа на одрицање, на Крст и на распеће. Нека би дао Бог да заиста будемо слободни и како каже Џорџ Орвел, ако слобода значи нешто уопште, она значи право да кажемо људима оно што не желе да чују, или како каже Гете, да не можемо имати слободу ако нам савест није чиста. То ништа друго није него управо фундамент које нам износи Јеванђеље и свака друга религијска књига или сваки човек који верује у Бога».По завршетку свечане седнице и сликања са лауреатима дружење је настављено уз послужење за све присутне.
