У недељу Светих Отаца Првог васељенског сабора, када молитвено прослављамо Преподобног Пахомија Великог и Светог Ахилија Лариског, 28. маја 2023. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је на светом евхаристијском сабрању у храму Светих преподобномученика ђакона Авакума и игумана Пајсија у земунском насељу Алтина.
Пре свете архијерејске Литургије, Патријарх Порфирије освештао је храм Светих преподобномученика ђакона Авакума и игумана Пајсија.
Његовој Светости саслуживао је Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, свештенство и ђаконство, у молитвеном присуству многобројног верног народа.
У току свете Литургије, Патријарх Порфирије је рукопроизвео старешину храма јереја Бориса Савића у чин протојереја.
У архипастирској беседи, Патријарх Порфирије је рекао да је храм потребан, то су одувек знали сви народи, а знао је и наш народ. Без обзира на спољашње околности, без обзира на историјски период, без обзира где се налазио, наш народ је, када би организовао свој живот на једном месту, међу првим грађевинама градио храм посвећен Христу и Његовим светитељима. Тако је од Светога Саве до данас. Чак и онда када је био у прогонству, када је имао једва понешто, као што је била Сеоба Срба под Арсенијем Чарнојевићем, када су се наши преци нашли на северу у Угарској, у Сентандреји. Иако су живели у земуницама малтене, у том граду, на том месту, на малом простору подигли су више од седам велелепних храмова. Хвала Богу, тако је то и данас. Овај простор како се град Београд проширује, како се насељава његова околина, свуда и на сваком месту наш народ осећа потребу да постоји храм у центру тог насеља.
То показује да смо народ Божији, то показује истину да знамо добро, дубински, да нисмо само материјална бића, да немамо само спољашње потребе, да не можемо све сами да решимо, да није довољно да чак и онда када се радујемо, да та радост буде само спољашња и телесна, материјална, а нарочито онда када имамо искушења, када пролазимо кроз невоље, личне, али и заједничке. Није довољно да будемо вешти, да будемо мудри, није довољно да имамо способности. Све је то наравно потребно и треба да учинимо сви, свако од нас, оно што је до нас, али је потребна и помоћ Божија. Потребно је да уложимо све своје снаге и напоре, али да те снаге и напоре удружимо са снагом, љубављу и силом Божијом. Када је то тако, онда засигурно исход наших напора и у радости и у искушењу и у невољи, буде онакав какав је најбољи за нас, рекао је Његова Светост.
Данас је велики дан, јер смо осветили овај храм и зато је благослов велики на овом месту. Долазите увек пре свега на свету Литургију, да се молимо заједно, да се причешћујемо Телом и Крвљу Христовом, да ту пониремо у себе, да се овде на овом месту боримо против свега што руши наше достојанство, да завирујући у себе знамо да све и оно што је споља и што је изнутра, зависи од нашег срца. Данас смо чули јеванђелску реч, Христову реч, молитву. Моли се за свој народ, да сви једно буду. Наравно, у тој молитви Господ подразумева да смо сви различити. Он неће да будемо унифицирани, да будемо копије једни других, него полази од тога да свако има своје дарове, да свако има своје способности и да су ти дарови и способности које имамо дар од Бога, различити од других и дати нама, не да бисмо се супротстављали једни другима, не да бисмо били једни против других, не да бисмо били искључиви једни у односу на друге, него да бисмо једни друге допуњавали, да бисмо били потпора једни другима, да оно што немам ја, а имаш ти буде твој дар мени, а оно што имам ја буде мој дар теби и да тако дарујући себе једни другима успостављамо јединство. То јединство заиста јесте јединство у Цркви. Оно подразумева свакога, не поистовећује се само са једним делом Цркве или једним делом народа, једном страном, него обухвата све. Црква је изнад сваке стране, она се поистовећује са сваким нашим човеком, са сваком душом живом и сабира све на једном месту управо у различитости, баш због тога што смо потребни једни другима, нагласио је Патријарх Порфирије.
* * *
Преподобни Пахомије Велики
Родом Мисирац, и у младости незнабожац. Као војник учествовао у борби цара Константина против Максенција. Потом дознавши од хришћана за једнога Бога и видевши њихов благочестив живот, Пахомије се крсти и оде у Тиваидску пустињу, знаменитом подвижнику Паламону, код кога се 10 година учио животу подвижничком. Тада му се јави ангел у оделу схимника на месту званом Тавенисиот, и даде му дашчицу, на којој беше написан устав општежителног манастира, наредивши му да такав манастир устроји на том месту, проричући му да ће се у том манастиру стећи многи иноци ради спасења душа. Послуша ангела Божјега, Пахомије поче стројити многе ћелије, иако на том месту не беше никога осим њега и брата његовог Јована. Када га укори брат за то што строји непотребне зграде, Пахомије му просто рече, да он следује заповести Божјој без обзира кад ће и ко ће ту доћи да станује. Но ускоро се слегоше на то место многи људи, покренути Духом Божјим, и почеше се подвизавати по уставу Пахомијевом, добијеном од ангела. А када се број инока увелича, то Пахомије постепено основа још 6 манастира. Број његових ученика износио је до 7000. Св. Антоније се сматра оснивачем отшелничког живота а св. Пахомије манастирског општежића. Смирење, трудољубље и уздржање овог светог оца би и оста редак пример за подражавање огромног броја монаха. Безбројна чудеса сотвори св. Пахомије, но и безбројна искушења претрпе од демона и људи. И послужи људима као отац или брат рођени. И побуди многе да пођу путем спасења. И управи многе на пут истине. Би и оста велико светило цркве и велики сведок истине и правде Христове. Упокојио се мирно 348. год. у 74. години свога земнога живота. Многе од његових ученика црква је уврстила у ред светитеља, као што су: Теодор, Јов, Пафнутије, Пекузије, Атинодор, Епоних, Сур, Псој, Дионисије, Псентаисије и други.
* * *
Свети Ахилије, епископ лариски
Овај велики јерарх и чудотворац рођен 6и у Кападокији. Учествовао на I Васељ. сабору, на коме је посрамио јеретике и како својом ученошћу тако и светошћу изазвао велико дивљење. Узевши један камен, св. Ахил викне аријевцима: „Ако је Христос створење Божје, како ви кажете, реците, нека из овог камена потече јелеј!" Јеретици су ћутали и чудили се таквом позиву св. Ахила. Тада светац опет рече: „А ако је Син Божји раван Оцу, као што ми верујемо, нека потекне јелеј из овог камена." И јелеј заиста потекне на удивљење свију. Св. Ахил упокојио се мирно у Лариси 330. год. Самуил, цар македонски, када освоји Тесалију, пренесе мошти Ахилове у Преспу, на острво у језеру, које се прозва а и данас зове Ахил, или Аил.