ТВ Храм
Пета по реду, годишња изложба сакралне уметности, на којој излажу аутори селектовани од стране
угледног жирија од 2024. добила је међународни карактер. У организацији Културног центра
Калеидоскоп и по позиву Уметничког савета уз уметнике из Србије и региона, а уз благослов
Његове светости Патријарха српског господина Порфирија излагаће уметници из Румуније, а у
Галерији Коларчеве задужбине током трајања изложбе биће одржане радионице са гостима из
иностранства.
Уз пресек најбољег сакралног стваралаштва домаћих аутора у протеклој години публика ће моћи да
види селекцију радова четири еминентна уметника из Румуније: Михаи Комана, Андреја Мусата,
Кристине Раилеану и Томе Читука.
На овогодишњи Конкурс за излагање пристигло је 133 рада од 98 аутора из Србије и региона.
Изложба, чији ауторски концепт потписује МА Биљана Јовановић је и у претходним издањима
окупила бројне иконописце, који своје различите иконописачке поетике артикулишу кроз фокус на
портрет на иконама светих, а које су утемељене на суптилној фузији стилизованог портрета
ранохришћанског и средњовековног црквеног сликарства и савременог, отвореног истраживачког
теолошко - стваралачког концепта.
Уметнички савет је ове године радио у саставу: др Тодор Митровић, редовни професор на
Академији СПЦ за уметности и консервацију; др Миљана Матић, историчарка уметности, научна
сарадница Музеја СПЦ; др Горан Јовић, редовни професор на Факултету ликовних уметности у
Београду; др Ђорђе Станојевић, редовни професор на Факултету савремених уметности у
Београду и Вера Виторовић, историчарка уметности, дугогодишња кустоскиња Галерије Стара
Капетанија у Земуну.
Током трајања изложбе Галерија Коларца биће и место директног сусрета уметника и
заинтересоване јавности. 28. и 29. августа биће одржане радионице на којима ће уметници из
Румуније, професори Академије у Букурешту заједно са професорима београдских академија
уживо сликати иконе и уз размену са присутним уметницима из Србије преносити своја знања.
Радионице су отвореног типа, тако да ће и посетиоци Галерије имати јединствену прилику да на лицу
места доживе процес стварања портрета на икони, као неодвојивог дела савремених визуелних
уметности.
Изложба је у претходним издањима привукла велику пажњу јавности због брижљиво селектованих
радова и највиших критеријума за учешће и излагање аутора. Значај изложбе огледа се у чињеници да
је црквена уметност признати део савремене уметности, као и васељенском значају Иконе у
православном свету. Византијске уметничке концепције неодвојив су део српске културе и сасвим
присан, неодвојив део њеног бића. Стога је веома важно да Београд негује континуитет одржавања ове, међу уметницима високо позициониране изложбе, кроз тежњу да се систематизује и
представи јавности црквена уметност у Србији.
Дигитално доба, снажно изражено кроз концепт мас-медија, намеће и питање како икону можемо
сместити у контекст савременог сликарства.
На ово питање одговара један од учесника изложбе сликар-конзерватор МА Лука Новаковић,
докторанд Универзитета у Београду, смер Историја и филозофија природних наука и технологије и
сарадник Института за европске студије.
“Икона је током свог развојног пута, пролазила кроз многе стилске промене. Исто као и некад,
она данас добија свој израз који се темељи и на синтези старих стилова, уз то користећи се
савременим ликовним средствима, како би њен ликовни језик био ближи човеку данашњице. На овај
начин оно што је старо и оно ново у икони се чини савременим, тј. ванвременим. За нас су иконе,
насликане Андрејем Рубљовом пођеднако савремене као и оне свеже завршене у атељеима
данашњице. Чувањем њених прошлих стилских одлика, уз одређену надоградњу или синтезу, чинимо
их константно актуелним. Многи савремени уметници коришћењем старих технологија и материјала
помоћу иконе праве мост који повезује традиционално и модерно. На овај начин они баштине старе
технике, уз то тежећи поновном осмишљавању и кроз нове начине решавајући ликовне и уметничке
проблеме који се данас намећу. Самим тим традиција бива сачувана од нестанка”.
Др Тодор Митровић у тексту каталога за изложбу Портрет на икони 2024. прави спону између
традиционалног и ововременог, објашњавајући симболику самих ликова који егзистирају у
савременом црквеном стваралаштву:
“У свету који је дефинитивно постао цивилизација слике, чак цивилизација покретне слике – у којој се
сваковрсна нарација непрекидно и неумољиво одвија пред нашим замореним очима и презасићеним
умовима – портретска икона, сталоженошћу својих форми и сведеном чистоћом свога древног
медијског обрасца, позива на својеврсни прекид нарације и успоравање (протока)
времена/информација, у коме би наша чула, ум и срце могли да се усредсреде на ону аутентичну
дубину коју људска личност још увек у себи садржи.
Јер портретска икона представља човека у оној врсти отворености и огољености која нас управо на
ту личносну дубину, и готово искључиво на њу, упорно и смирено враћа.
Портрети светитеља на овој врсти слике не раде ништа друго осим што отворено и без устезања гледају у посматрача, постављајући питања која – како се чини – данас звуче неподношљивије и
драгоценије него икад: а шта ако сви ти људи са чијим се телима свакодневно срећемо (данас чешће
у медијском него у стварном простору) нису само сензације, које у једном тренутку постоје да
би већ у следећем биле анестезиране и удобно похрањене у меморијском простору?
А шта ако се у погледу људских очију може сасвим зауставити, па чак и изокренути функција
времена? Шта ако се, дакле, у овом погледу крије нешто што је сложеније и динамичније од
целокупног медијског простора, од свих његових засењујућих моћи и меморијских капацитета –
нешто што је веће и бесконачније од саме културе, па чак и од космоса?
Управо слутећи, или знајући, да су одговори на ова питања позитивни, савремени хришћани се све
чешће окрећу иконама, окрећући се тако ка оним искуствима отворености, слободе и бесконачности
која представљени светитељски ликови постојаношћу и сталоженошћу свога присуства на најсмелији
начин пројављују. Због тога се, у исходишту, стиче утисак да тема портрета на икони данас постаје у
најмању руку једнако актуелном, ако не чак и актуелнијом него што је то било у прошлости”.
