Разговор водио: Дарко Злојутро
С епископом славонским, стручњаком за холокауст, разговарали смо у Пакрацу уочи 23. годишњице операције ”Бљесак” у Пакрацу, где увелико ради на обнови Саборне цркве, Владичанског двора, али и чувене Пакрачке библиотеке, најзначајније после Патријаршијске и Хиландарске.
Како је могуће да српски народ не зна за такво благо у Пакрацу?
- Сетимо се колико смо знали о Сент Андреји до обележавања три века од Велике сеобе? Скоро ништа! Тек 1990. Сент Андреја се вратила у нашу саборну свест. Морам признати да је фасцинантно гледати како се такво место, упоредиво са Охридом, Карловцима, подиже из пепела. Време Пакраца очигледно тек долази, али ће се ту препознати и наћи многи од којих то не бисмо очекивали, чиме хоћу рећи да он у себи крије дубље и веће људске вредности. Наравно, пре свега очекујем да се његовој обнови обрадују сами Пакрачани.
Шта недостаје Владичанском двору?
Српски народ није свестан какво благо чува Епархија славонска у Пакрацу?
- Не бих рекао да би само Срби требало да знају о њој - она се сада открива као непознато европско културно благо. Пакрачка библиотека чува гро блага које су Срби донели током Велике сеобе под Арсенијем Трећим Чарнојевићем, али и оно што је овде створено, као и оно што је настало у манастирима Липље, Ступље и Гомионици у Босни, па је склоњено овде. Она је друга у свету по броју раних штампаних јужнословенских књига, а има и чувену рукописну збирку.
- Ми потражујемо доста тога, рецимо иконостас Саборне цркве, који је нестао за време последњег рата, као што су нестали и портрети епископа пакрачких. Потражујемо и много тога што је нестало у Другом светском рату, као што је иконостас срушене Цркве Светог Илије у Пакрацу. Но, 2014. смо рецимо пронашли иконе с иконостаса храма у Славонској Пожеги, који је срушен 1942. Нашли смо их, дакле, после 72 године! Што значи, полако… Нажалост, Пакрац највише потражује своје мртве и нестале у овом рату, па ја и овим путем молим све оне који о томе нешто знају да помогну да се они нађу и да се и њихове кости и душе њихових породица смире.
АЛО ФОТО: Огњен Радошевић
Једном сте рекли да ”ако се узму у обзир мртве душе, моја епархија је најбројнија”. Какво је сада стање?
- Стање у западној Славонији је углавном свима познато. Оно о чему се не прича јесте то да се налазимо усред свеопште сеобе која је сада погодила Хрватску, али нема сумње да ће захватити и остатак Југоисточне Европе, Балкана или како већ да назовемо овај наш крај света. Срби се масовно селе из Хрватске, са Косова, а следи нам и селидба из Србије. То ће се десити када ЕУ олакша запошљавање у њој држављанима земаља које нису у ЕУ: Црне Горе, Србије, Републике Српске/БиХ, БЈР Македоније.
Чиме ће бити узрокована ова нова сеоба?
- Ова сеоба је узрокована друштвеним стањем након ратова деведесетих година и свеопштим осиромашењем и пљачком, услед чега млад човек не види будућност у својој отаџбини. У таквој ситуацији он се окреће земљама старог капитализма у којима постоје неки стандарди рада и живота, те радничко достојанство које код нас нема - а у овом тренутку Немачка нуди милион радних места. Мада, има овде и неки моменат ирационалног, сличан необјашњивом покрету из села у градове крајем шездесетих и почетком седамдесетих година, када су се напуштала богата сеоска имања и одлазило на рад у фабрику и у живот подстанара.
Колико је тешко сачувати Цркву током сеоба?
- Где год да се налази наш народ, њему је СПЦ стуб, а ту улогу Црква поготово има у дијаспори. Наша црква се већ налази пред изазовом да прихвати овај нови талас исељеника који ће ускоро бити много већи, те њу очекује озбиљан рад.
Колико је тешко радити на опстанку Српске православне цркве у Хрватској?
- Ту су се једна на другу надовезале три трагедије. Прва трагедија је Други светски рат и општа катастрофа коју су преживели српска црква и народ. Друга катастрофа је комунистичка владавина, која је за идентитет и самосвест српског народа, нарочито у Хрватској, била тешка. Морамо ту бити потпуно отворени и рећи да су главне полуге за губљење идентитета српског народа у социјалистичкој Хрватској били управо српске политичке вође, као и српски интелектуалци, који су били махом крајње лево и антинационално оријентисани. Мислим да се та грешка сада болно увиђа. Трећа трагедија су ратови деведесетих који су донели додатна страдања, сеобе и на сваки начин тегобна времена.
АЛО ФОТО: Огњен Радошевић
На челу сте Одбора за Јасеновац - да ли ће о њему Срби и Хрвати икада пронаћи заједнички језик?
- Онолико колико смо хришћани, толико ћемо наћи заједнички језик. Ми смо 22. априла освештали храм у Млаки. Био је и патријарх Иринеј, били смо с њим и нас петорица владика и с тог места није се чула ниједна тешка ни оптужујућа, не дај боже, изазивачка реч. Ни оптужба на било чији рачун. Ми смо прослављали своје мученике. Цариградски патријарх је дошао у Јасеновац да поручи свима да у његовом тлу - највећим делом - почивају хришћани које треба памтити као хришћане. Скоро све друго је неразумевање или злоупотреба оног што се у Јасеновцу збило.
Како коментаришете чињеницу да се Срби стиде својих жртава?
- Наша библиотека ”Ој, кукавно Српство угашено” јесте пребогата и ја не намеравам да јој додајем томове - у српској уобразиљи, једино је јеврејска већа од наше. ”Дух самопорицања” Мила Ломпара је савремени класик овог жанра, с којим се не приличи такмичити, јер је свеобухватан. Радије бих ствари поставио овако: ИХРА, Међународна алијанса за сећање на Холокауст, наддржавно тело које се бави овом тематиком, 2016. је Јасеновац ставила на светску листу угрожене баштине Холокауста. На истој се, додуше, налази и Старо сајмиште и биће тамо док се на њему нешто озбиљно не уради. Сазрела је читава генерација стручњака по свету који се озбиљно баве страдањем у Југославији у Другом светском рату. Имамо чак и трилер-бестселер ”Њујорк тајмса” Филипа Кера ”Дама из Загреба”, чија се радња одвија у Трећем рајху и у НДХ, а која је врло реално приказана, укључујући и Јасеновац. Занимљиво је да ништа од овога није имало никакву рецепцију у српској средини.
Шта очекујете од Сабора СПЦ?
- Редован рад. Сигурно је да ће Косово и Метохија као и обично имати средишње место - на крају, У Пећкој патријаршији је Сабор и почео, а архијереји су обишли народ и светиње од Пећи до Призрена. Мораће бити речи и о сеобама о којима сам казивао. Очекујем да ћемо заузети заједнички став о Косову и Метохији, који не може бити много различит од става изреченог у саборском Меморандуму о Косову и Метохији из 2003. И током ратних и поратних година, од Цркве се увек чуо јасан глас, нема разлога да и сада не буде тако. Што се тиче новог устава, он јесте потребан, али његово доношење сигурно није епохална ствар.
А шта је с новим методом избора патријарха?
- Предложен је унеколико начин избора сличан ономе који је коришћен до избора патријарха Германа, двотрећинском већином. Садашњи начин избора је уведен зато да би се смањила могућност уплива власти на избор, а моје мишљење је да неће бити власти која неће имати жељу да на избор патријарха некако не утиче. Али разговараћемо, па ћемо видети шта ће бити…
