politika.rsСветионик на Виду

Ужице – Кад млади посетиоци из Србије, школске екскурзије, дођу на Крф и посете острво Видо и Плаву гробницу, као да доживе катарзу, прочишћење, трансфер из једног света у други. Гледам их док се тамо идентификују с великим историјским тренутком. Прелазе из овог света, у коме се задовољства и уживања постављају као смисао живота, у друкчији свет наших предака и њиховог пожртвовања. Чак и младићи између 16 и 18 година, који су пре тога причали неумесне вицеве или показивали бицепсе, слушајући на Виду о прецима одједном пусте сузу и кажу ми: „Знате, тек сад видим колико смо ми пуни умишљених проблема”...

То лично искуство пренео је Ужичанима Љубомир Сарамандић, кустос Српске куће на Крфу и књижевник, током свог надахнутог предавања поводом књиге „Ходочашће на Крф”, одржаног пред препуном салом ужичке градске куће. Заслужна за ову прилику да се овде чује жива реч о важном месту српске историје је Слађана Момчиловић, пореклом Ужичанка.

Док траје минут ћутања и казивање „Плаве гробнице”, ученици, до тада уморни од пута или ноћи у дискотеци, се уозбиље па нема више инцидената и реторике која прати младе

Сарамандић је казивао о голготи српске војске кроз албанске гудуре, васкрснућу по опоравку на Крфу, помоћи несебичних Грка српском народу... Посебно се задржао на свом раду у звању кустоса Српске куће, када људи из Србије долазе да виде острво Видо где је 1.200 српских хумки и маузолеј, и Плаву гробницу у дубинама Јонског мора.

– Кад сам у прилици, увек код школских екскурзија са њима идем и на острво Видо. Инсистирам да се на Виду младим посетиоцима чита Бојићева песма „Плава гробница”, поетски споменик изузетне снаге, сматрам то најважнијим тренутком ходочашћа. У средишту је и минут ћутања, полагање венца, наравно и песма „Тамо далеко” – казао је Сарамандић и наставио:

– Неколико стотина пута сам био на острву Виду и посматрао групе младих из Србије како реагују. За оне који први пут дођу на Крф и не знају о каквом се историјском тренутку ради, водич ми каже: „Не морате баш пуно да им причате, уморни су, немају баш неку концентрацију.” Видим и њихова лица, а отме им се уздах од пута или ноћи у дискотеци. Тог тренутка их подсетим да су исто растојање много тежим путем преко планина – уз резерве хране за девет дана, а повлачење је, на минус 20 степени, трајало између 20 и 40 дана – њихови тада вршњаци прешли пешице. И нису се жалили на умор, злу срећу, ратни вихор, родитеље, професоре... Сви су већ у тако младом животном узрасту преузели одговорност за своју судбину.

– Тог тренутка, док траје минут ћутања и казивање „Плаве гробнице”, примећујем да им концентрација расте. Већина проблема генерације која стасава умишљени су спрам жртве предака с којом се они у том тренутку суоче. Онда ми вођа пута каже да се нешто чудно с њима догоди, нема више инцидената и реторике која прати младе, уозбиљили су се. Која је то кохезиона сила која тако везује ове младе групе? Мислим да је то управо Видо, острво на коме се најлакше пусти суза, природно јави осећај дуга, дужности – испричао је кустос Српске куће.

Поменуо је посету Новака Ђоковића овом острву пре неку годину („Новак је био с породицом и прво посетио Видо, имао је тај осећај дуга и дужности према таквом месту”), а сетио се и разговора с младићем из Србије:

– Представио ми се као најбољи студент Ветеринарског факултета, рекао је: „Добио сам стипендију немачке владе за постдипломске студије и посао у Немачкој. Верујте да сам потпуно отписао Србију, своју будућност, породицу видим у Немачкој или другој земљи. Међутим, после овога што сам овде доживео”, и у том тренутку се заплакао, „ја сам потпуно збуњен. Вероватно ћу прихватити тај позив, али морам на неки начин да вратим дуг прецима.” И то је један вид патриотизма који је у духу времена у коме живимо.

Ипак, упркос значају и емоцијама код младих које рађају Крф и Видо, све мање школских екскурзија из Србије долази овде.

– Од 2009. године знатно се смањио број школа које долазе, најчешће нас и сада походе ужичка, врањска и Прва београдска гимназија. Ипак, све чешће су туристичке посете наших људи Крфу – сумирао је Љубомир Сарамандић пред Ужичанима.