Током прве половине 19. века, у црквеној архитектури јављају се романтичарске форме, често измешане са класицистичким и барокним облицима. Прве деценије 19. века обележила је градња Саборне цркве у Београду, али и придворне Црква Светих апостола Петра и Павла у Топчидеру.
Средином века истиче се рад тајфе Дамјанов, градитеља који подижу велики број монументалних православних цркава у Македонији, јужној Србији, Херцеговини и у Кнежевини Србији, а поменућемо храмове у Смедереву, Нишу, Сарајеву, Мостару и др. Та идеја о петокуполним црквама, какве су подизали српски краљеви и цареви у славном средњем веку, веома је значајна за градитељство 19. века.
Развој градитељства зависио је од примарних друштвених потреба и културне политике. Брзи развој српске државе у другој половини 19. века, доринео је и брзом развоју српске архитектуре. Од тренутка када Србија стекне самосталност 1878. године, подизаће се велики број цркава, које су обележиле крај овог столећа. На самом крају века долази до прихватања нових идеја о стварању српског националног стила. Градитељи који су школовани на западу, а посебно они који су школовање стекли у Бечу код професора Теофила Ханзена, попут Светозара Ивачковића, Јована Илкића, Драгана Живковића, Владимира Николића и других, донели су у Србију и владајуће савремене стилове Европе.
Кроз историју српске црквене уметности води нас историчар уметности Сњежана Орловић са својим гостима, најзначајнијим именима из области историје уметности, историје, архитектуре, теологије, књижевности и музике.
У емисији учествују:
Доц. др Милан Просен, историчар уметности
Проф. др Дубравка Ђукановић, архитекта
Др Владана Путник Прица, историчар уметности