Свети пророк Јоил

Други по реду из мањих пророка св. Јоил беше син Ватуилов, из колена Рувимова. Живео на 800 година пре Христа. Пророковао беду народа Израиљског и ропство Вавилонско за грехе које почини пред Господом. Позивао народ на пост и свештенике на покајне плачне молитве, да би се Бог умилостивио. Наредите пост и вапијте ка Господу. Између тријема и олтара нека плачу свештеници. Прорекао је Јоил и силазак Духа Светога на апостоле, и изливање благодати Духа Божјега на све хришћане. Прорекао и описао Страшни Суд Божји. Прорекао и славу Цркве Божје свете.

Свети мученик Вар

Беше римски официр у Мисиру, и при том потајни хришћанин. Када седам хришћанских учитеља беху бачени у тамницу, Вар их обилажаше у тамници, и снабдеваше их са потребним, и служаше им усрдно. Он се дивљаше мученицима, и жаљаше што и он из бојазни не може да постане мученик за Христа. Охрабрише га они Божји људи, и Вар се реши и сам с њима на муке поћи. Један од тих Божјих људи издахну у тамници. Када нечестиви кнез изведе мученике преда се, виде их шест, и упита, где је седми. „Ја сам седми!" рече му Вар. Тада разјарени кнез прво намучи св. Вара. Нареди те га нага шибаше сувим штаповима; потом привезаше га за дрво, и ножевима одсецаху му комад по комад меса, докле св. Вар не предаде душу своју свету Богу. Тело његово би бачено на ђубриште. Жена нека Клеопатра, родом из Палестине и удова неког официра, деси се ту са својим сином Јованом. Она тајно узе св. мошти Варове са ђубришта и сахрани их у своме стану. По том измоли у кнеза дозволу, да може пренети из Мисира у Палестину тело свога умрлог мужа. Као жени официрској кнез јој то одмах дозволи. Но блажена хришћанка Клеопатра не пренесе тело свога мужа него мошти св. муч. Вара. Донесе она, дакле, мошти мученикове у своје родно село Едру близу Тавора, и тамо их чесно сахрани. Потом и храм подиже св. Вару. И јављаше јој се св. Вар често из онога света светао као ангел Божји.

Преподобни Прохор Пчињски

Прохор је рођен у првој половини XI века од побожних родитеља, Јована и Ане, у околини Овчег поља. По Житију, Прохор је рано изучио књижне мудрости и у свему био бољи од својих вршњака. У духовном усхићењу он одлази у пештеру Нагоричинску (источно од Куманова), близу данашњег манастира Старо Нагоричино, где среће ловца Диогена. Прохор му прорече да ће постати цар и рече му: сети се и мене кад постанеш цар. То се и обистинило - Диоген поста византијски владар Роман IV Диоген (1067-1071). Житије даље казује да се пустиножитељ Прохор подвизавао тридесет година у планини Козјак (јужно од Врања), у једној малој пећини. Ту се и престави после шездесет и две године испосничког живота. После тридесет година преподобни Прохор се у сну јави цару Диогену и опомену га речима: „Зашто, Диогене, заборави своје пређашње хаљине и мене старца? Постарај се да ми подигнеш макар мали храм“. Цара обузе страх и са патријархом и пратњом пође у Жеглиговски крај у Нагоричино да тражи старца Прохора. Пошто га ту не нађе, пређе у планину Козјак. После много дана тражења пронађоше пећину и у њој мошти преподобног Прохора. На том месту цар подиже цркву у славу Светога Луке, а десно од реке Пчиње сагради храм посвећен преподобном Прохору. У томе храму, са десне стране олтара, положише свете мошти Преподобнога; из њих потече свето миро. Део моштију цар је однео у Цариград, један део доспео је доцније у Љубостињу, а остали део и данас се налази у манастиру преподобног Прохора Пчињског под планином Козјак. О преподобном Прохору Пчињском, чије мошти и данас почивају у његовом манастиру и точе миро, сачувана су многа писана сведочанства, посебно о његовим чудотворним моштима. Српска црква овога свеца слави 1. новембра (односно 19. октобра по старом календару).

Тропар (глас 1):

Пустињи житељ, и в тјелеси ангел, и чудотворец показалсја јеси, богоносне отче наш Прохоре, постом, бдјенијем, молитвоју, небеснаја дарованија примиј, исцјељајеши недужнија и души вјероју притекајушчих к тебе. Слава давшему ти крјепост, слава вјенчашему тја, слава дјејствујушчему тобоју всјемисцјељенија.

Јован Рилски

На овај дан врши спомен преноса моштију Светог Јована Рилског. Свете мошти овог Светог Јована пренете из Софије у Трново 1238. године. Овај велики подвижник и светилник Цркве православне родио се близу Софије у месту Скрину, у време цара Бориса (852-889 г.). Родио се од бедних но честитих родитеља. По смрти родитеља он се замонаши и удаљи у једну дивљу гору, и ту у једној пећини почне се подвизавати. Претрпео је ту многе напасти од демона и од људи, од разбојника и од својих сродника. По том се пресели у планину Рилску, и настани у једном шупљем дрвету. Хранио се само травом, и бобом, који ту у близини почне расти по Божјем Промислу. Многе године он није видео лица човечјег, док га, опет по Божјем Промислу, не открију чобани, који су трагали за својим изгубљеним овцама. Тако се светитељ прочује међу људима, и људи му почну долазити тражећи помоћи у болестима и мукама. Посећивао га је и сам цар бугарски Петар, и тражио од њега савета. Многи ревнитељи духовног живота настане се у близини Јовановој. Ту се убрзо построји храм и манастир. Св. Јован упокојио се мирно у Господу 18 августа 946 год. у 70 години свога живота. По смрти јавио се ученицима својим. Мошти његове пренешене су најпре v Софију, па у Мађарску, па у Трново, и најзад у манастир Рилски где и данас почивају. Рилски манастир је кроз векове био кула светиља и место силе чудотворне и утехе духовне за народ хришћански у Бугарској, нарочито пак у тешка времена робовања под Турцима.

Тропар (глас 1):

Темељу покајања, законе смерности, слико утехе и духовног савршеиства, твој живот је био сличан анђелском, јер си у молитвама, посту и сузама пребивао, оче Јоване: Зато моли Христа Бога за душе наше.

Свети отац Прохор од ране младости
Склони се од света и сујетљивости,
У посту и зноју трудно се напреза
Докле душу диже и с Богом је веза.
Зверови му шумски другови бејаху,
Ангели га светли самотног чуваху,
Светитељи Божји дивљаху се њему,
Јер их свети Прохор достиже у свему,
А Господ му даде благодат обилну,
Власт над демонима, велику и силну,
Моћ над болестима и разним мукама,
Да тужним помаже својим молитвама...
Трудовима Прохор небеса присвоји.
И небесног царства он се удостоји.
Удостоји себе, и другим помаже
Да у царство дођу, који царство траже.
Он пролазно баци, и вечно прихвати
Драгоцено благо — малом ценом плати.
Чудотворац Прохор у небеском Рају.
У небеском сада сав се блиста сјају,
И помаже оне, који му се моле.
Који Христа Бога верују и воле.

РАСУЂИВАЊЕ

Јављање св. муч. Вара. Када побожна удовица Клеопатра подиже цркву светоме Вару, позва епископа и свештенике, те освешташе цркву. Беше се сабрало и велико мноштво хришћана на то празновање, јер сва околина поштоваше св. Вара као великог исцелитеља и чудотворца. После службе Божје оде побожна ктиторка к моштима св. Вара у цркву и помоли му се овако: „молим ти се, страстотерпче Христов, испроси ми у Бога оно што је Њему угодно а мени и моме сину јединцу корисно". А имаше Клеопатра сина Јована, младића приспелог за војску. Тек што изађе она из цркве са молитве, син њен, дотле здрав, разболи се. Обузе га нека ватра, и беше му све горе и горе, док око пола ноћи сконча. Жалосна и јаросна мајка дође на гроб св. Вара и поче оштро говорити: „о угодниче Божји, зар ти мени тако помажеш?" И још многе горке тужбалице изрече, тако да изнеможе и паде у лаки сан. Наједанпут јави јој се св. Вар са сином њеним Јованом. Оба беху светли као сунце, у оделу бељем од снега, опасани златним појасевима, а на глави им прекрасни венци. И рече јој светитељ: „ниси ли сама молила, да оно просим од Бога што је Њему угодно а теби и сину твоме корисно? Ја молих Бога, и Он, по неизреченој благости Својој узе сина твога у небеску војску. Ако желиш, ево узми га и дај га у војску цара земаљскога." Чувши то млади Јован загрли св. Вара и рече му: „не господару мој, не слушај матер моју, и не враћај ме у свет, пун неправде и безакоња, из кога си ме избавио". Тргнувши се иза сна Клеопатра осети велику радост у срцу, и изађе весела из цркве. Седам година поживе при тој цркви; и св. Вар са Јованом чешће јој се јављаху.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно обраћање Савла у веру Христову (Дела Ап. 9), и то:
1. како Савле пође у Дамаск да гони хришћане;
2. како га на друму обасја светлост с неба, и чу глас Христов: Савле, Савле, зашто ме гониш?

БЕСЕДА

о жеђи душе за Богом
Жедна је душа моја Бога крепкога, живога;
кад ће доћи и јавити се лицу Божијему (Пс. 41, 2).

Кад се само варница љубави према Богу засија у срцу човековом, нека је човек не утуљује, но нека је пусти да се разгорева, и видеће чудо. Распламтеће се та варница у буктињу светлости невиђене. И светлост и топлота њена биће врло велике. У светлости љубави према Богу човек ће се осећати у овоме свету као у мраку; а од топлоте њене осећаће неутољиву жеђ духовну — жеђ за Богом, за приближењем к Богу, за виђењем Бога. Ту жеђ сравњује Богољубац Давид са жеђу јелена, који јури на изворе водене. Жедна је душа моја Бога крепкога, живога. Није ли све немоћ око нас? Не претвара ли се све око нас брзо у трулеж? Ми се хватамо за сенке; ми грлимо мртваце. Сутрашњи смрад ми данас плаћамо златом и сребром, понекад чашћу и савешћу, а понекад чак и животом — смрад сутрашњега дана! То није љубав него скотска похота. Велика душа тражи предмет достојан љубави, тражи предмет неподложан кршењу и трулењу и распадању и гнусоби пролазних телеса. Зато цар богољубац и наглашава: крепкога и живога Бога. Јер ко је уистини крепак и жив осим Бога? Бог је даровао крепост и живот и ангелима и светитељима Својим, но то је све Његово и од Њега. Кад ћу доћи и јавити се лицу Божјему? Ево чежње неодољиве праве љубави према Богу. Нека се застиде сви они који говоре да верују у Бога и љубе Бога, док их и сама помисао на смрт, на одлазак из овог света, доводи до безумља.
О Господе Боже наш, свети, крепки и живи; изворе светости, изворе крепости, изворе живота, — осветли нас и загреј љубављу према Теби. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Meceчни календар