ТВ Храм1. Св. вел. муч. Евстатије Плакида. Велики војсковођ римски у време цара Тита и Трајана. Иако незнабожац, Плакида (тако му беше име незнабожачко) беше човек праведан и мил остив, сличан капетану Корнилију, кога крсти апостол Петар (Дела ап. 10). Ходећи једном у лов, он погна једног јелена. Божјим Промислом јави се крст светао међу роговима јелена, и дође глас Господњи Плакиди, који овога упућиваше, да иде свештенику хришћанском и крсти се. На крштењу он доби име Евстатије, његова жена — Теопистија (Боговерна), а њихови синови — Агапије и Теопист.
По крштењу Евстатије оде на оно исто место, где се преко јелена јавило откровење, и клекнувши заблагодари Богу што га је привео истини. У том му се опет јави глас Господњи и предрече му страдање за име Његово, и укрепи га. Тада Евстатије тајно напусти Рим са својом породицом с намером, да се повуче међу прост народ, и да у
непознатој и скромној средини послужи Богу. Чим приспе у Египат, одмах навалише на њега искушења. Неки зли варварин оте му жену, а оба сина ухватише му зверови и однеше. Но убрзо тај варварин погибе, а децу му од зверова спасоше чобани. Евстатије се настани у неком селу египатском, Вадисис, и ту као најамник сеоски проживи 15 година. После тога нападоше варвари на Римско царство, и цар Трајан жаљаше, што му нема храброг војводе Плакиде, који је, где год је ратовао, победу односио. И посла цар два своја официра да по целом царству траже великог војводу. По Божјем Промислу ти официри, негда-шњи другови Евстатијеви, дођу у оно село Вадисис, нађу Евстатија и доведу га цару. Евстатије скупи војску и победи варваре. На путу натраг за Рим Евстатије прона ђе и своју жену и оба сина. Када стиже у Рим, цар Тра јан беше умро, и цар Адријан беше на престолу. Кад Адријан позва војводу Евстатија да принесу жртве боговима, Евстатије м у рече, да је он хришћанин. Цар га баци на муке заједно са женом и синовима. Но како им зверови не нашкодише ништа, бацише их у усијаног металног вола. Трећег дана извадише њихова тела мртва, али од огња неповређена. Тако овај славни војвода даде и кесару кесарево и Богу Божје, и пресели се у вечно Царство Христа Бога нашега.
2. Св. Михаил, кнез, и Теодор, бољарин. Кнез черниговски Михаил оде у хорду татарску са својим бољарином Теодором по позиву Бати-а цара. Па како не хтеше, по обичају татарском, проћи кроз огањ и поклонити се идолима при уласку к цару, бише посечени 1244. год. Мошти њихо-ве, сведоци њихове мученичке смрти за Христа Господа, почивају у Архангелском храму у Москви.
3. Преп, муч. Иларион. Монах светогорски, драговољно пострадао за веру Христову од Турака у Цариграду 20. септ. 1804. г. Мошти његове чудотворне почивају у цркви Св. Преображења на острву Проту.
Евстатије, чудо од војвода,
Живот даде за живог Господа.
Власт и славу и почаст цареву,
Све одбаци као празну плеву,
Рад Исуса, цара бесмртнога,
Ради правог живота вечнога.
Глас Исусов кад се њему јави,
Испуни га пламеном љубави
Према Христу Богу преславноме,
ГТреславноме, човекољубноме.
Тај глас оста дубоко у души, Не
може га земља да угуши; И
крст сјајан што војвода виде,
Из душе му никад не изиде, Крст
му даде чудно бестрашије, Крст га
спасе од силе вражије, Са
супругом, верном као стеном, И са
децом јуначком и чедном,
Евстатије тело огњу даде, А дух
блажен Господу предаде.
Евстатије, славни мучениче,
Непобедни Исусов војниче, Цркву
Божју помози, утврди, Да је демон
злобом не нагрди, Нек се црква ко
звезда заблиста И прослави своје
Сунце — Христа
РАСУЂИВАЊЕ
Самоубиство је смртни грех и пркос Духу Светоме, који живот даје. Самоубиство је утолико страшнији грех од убиства, што грех убиства човек може још и покајати, док за грех самоубиства нема покајања. Ево два случаја превелике невоље, у којима би малодушни извршили самоубиство, а у којима су се свети Божји људи показали
јунаци. Св. Евстатије једнога дана нађе се у оваквом положају: на једној обали реке беше оставио једног сина, док је другога пренео на другу обалу и вратио се да и онога сина пренесе. Дошавши до средине реке, он погледа на једну обалу и виде, како лав ухвати једног његовог сина и однесе, погледа на другу обалу и виде како
вук зграби другог његовог сина и однесе. Малодушан би се у таквом случају загњурио у воду и учинио крај своме животу. Евстатије испуњен тугом, не изврши самоубиство, него с надом у Бога проживе
15 година као најамник. И дочека овај стрпљиви човек да види опет своја два сина. Тако Бог награди веру његову и трпљење. Свети Иларион као младић би приморан да се потурчи. Но савест га поче љуто мучити, и он не имаше нигде мира. Поврати се у веру хришћанску, покалуђери се, предаде тело своје великом посту и
сваком тешком подвигу. Но мир душевни не поврати му се. Малодушан и маловеран би извршио самоубиство. Но, Иларион изабра несравњено бољи пут. Оде у Цариград са својим духовним оцем, Висарионом, и не само јавно исповеди веру Христову у султановом двору, него посаветова и Баш-агу, да иде у Русију и да се
крсти. После поруга и мучења овај храбри младић би посечен. И Бог га прослави и на небу и на земљи. Његове свете мошти и до данашњега дана чудодејствују. А где је слава самоубица? Где мошти њихове?
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам правду цара Јосафата и награду Божју (II Днев.17) и то:
1. како Јасафат ревноваше за истинитога Бога, и како истреби идоле по земљи својој,
2. како му Бог даде богатство и славу и мир, и победу над непријатељима.
БЕСЕДА о једном Путу, Истини
и Животу
Ја сам пут и истина и живот, нико неће
доћи к оцу до кроза ме (Јов. 14, 6
Ове речи браћо, нису само речене, него и крвљу заливене, васкрсењем потврђене, Духом Светим у срца верних усађене, и црквом кроз векове и векове доказане и — доказане. Од свију блага на свету
људи највише воле живот. И више воле људи живот него ли и истину, иако нема живота без истине. Врховно је благо, дакле, живот, а истина је темељ живота. Ко љуби живот, мора љубити и истину. Но где је пут ка истини? Ја сам луг, вели Господ. Он не вели: и ја сам пут, да не би неко помислио, као да има и неки други пут ка истини изван Господа Исуса. Но Он није само пут него и истина и живот, да нико не помисли као да има и нека друга
истина и неки други живот изван Господа Исуса. Он се зато родио као човек, да људима пут покаже; зато се и распео, да крвљу Својом обележи пут. Нико неће доћи к оцу до кроза ме. Ово треба да разумеју
они који се заваравају помишљу, да могу познати Бога и задобити Царство Божје и мимо Господа Исуса Христа. Ту лажну наду, ту очајну самообману, Господ им је сасвим пресекао горњим речима. И апостол, који је те речи чуо и записао у Јеванђељу, исказује их у посланици својој још и овако: који се год одриче сина, ни оца нема
(Јов.4 2,23). О Господе Исусе, благословени и изворе благослова, ваистину Ти си нам једини пут, једино видело, једина истина, једини живот и животодавац. Тебе признајемо пред људима и ангелима као једног Бога и Спаса н нас и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.