Свети мученици Хрисант и Дарија, и други с њима
Овај Хрисант био је јединац син некога великог бољара Полемија, који се преселио из Александрије у Рим. Као син богатих родитеља Хрисант изучи све светске школе имајући најученије људе за учитеље. Но светска мудрост збуни га и остави у неизвесности, шта је истина. И он туговаше због тога. Но Бог који о свима и свему промишља ублажи тугу његову: до руку младога Хрисанта дође написано Јеванђеље и дела апостолска. Прочитавши то Хрисант би обасјан истином. Но он жељаше учитеља, и нађе га у лицу некога Карпофора, свештеника, који га и настави и крсти. Но то се не допадне оцу његовом, који све покуша да би га одвратио од вере Христове. Не успевши ништа, зли отац га најпре хтеде развратити затварајући га сама са бестидним девојкама. Но Хрисант победи самога себе и у томе, и одржа се у чистоти. Тада га отац примора да се ожени незнабожачком девојком Даријом. Но Хрисант саветова Дарију да и она прими веру Христову и да живе као брат и сестра, премда привидно у браку. Када му умре отац, Хрисант поче слободно исповедати Христа и живети по хришћански, и он и сав дом његов. У време цара Нумеријана бише и он и Дарија страшно мучени због вере. Но и сам мучитељ Клавдије, видећи стрпљење ових чесних мученика и чудеса која се пројавише при њиховом мучењу, прими веру Христову са целим домом својим. Зато и Клавдије би утопљен у воду, оба сина му посечена, а жена му на губилишту, очитавши молитву, издахну. Дарија толико би истрајна у мукама, да незнабошци викаху: Дарија је богиња! Најзад би наређено те Хрисанта и Дарију засуше камењем у једном дубоком рову. На том месту доцније подиже се црква. Близу тога рова би нека пећина, у коју се једном сабраше неки хришћани на молитву и причешће у спомен светог мученика Хрисанта и Дарије. Сазнавши за ово, незнабошци навалише те затворише ову пећину, и тако смрћу отераше те хришћане из овога света у бољи свет, где Христос Господ царује у вечности. Ови славни мученици, Хрисант и Дарија, и остали с њима, међу којима Диодор свештеник и Маријан, ђакон, пострадаше за Христа у Риму 283. и 284. године.Тропар (глас 4):
Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.
Свети мученик Панхарије
Родом из Вилапате у Германији. Био високи чиновник на двору цара Диоклецијана и Максимијана. Најпре се одрекао Христа, но усаветован мајком и сестром, он се поврати вери Христовој и за њу погине 302. године.
Преподобни Симон Дајбабски
Свети Симеон је рођен 1854. године на Цетињу, у доњокрајском братству Поповића као мали Саво. Основно школовање завршио је на Цетињу. Касније се образује у Кијевској Богословији а потом и у тамошњој Духовној академији, надахњујући се животима и подвизима оснивача и преподобних отаца Кијевске Лавре. У Кијеву је замонашен у рукоположен у чин јеромонаха, а 1888. године враћа се на Цетиње, гдје му је одређена служба Божјег служитеља у манастиру Светог Николе на Врањини, а годину дана касније и у манастиру Острогу, гдје је био и предавач у тамошњој монашкој школи, коју је покренуо Митрополит Митрофан Бан. На основу чудесног виђења, које му је Бог открио, јеромонах Симеон је иницирао градњу цркве на мјесту данашњег манастира Дајбабе крајем 19. вијека. Остатак свог живота јеромонах Симеон је провео служећи новооткривеној Дајбабској Светињи, а ту га је, као дајбабског јеромонаха, посјетио архимандрит Јустин Поповић, велики српски теолог, који ј,е такође, данашњом одлуком Светог Архијереског Сабора СПЦ, заједноса Светим Симеоном, прибројан Христовим Светитељима. Свети Симеон Дајбабски упокојио се у Господу 1. априла (по Грегоријанском календару) 1941. године. Његове преподобне мошти су откривене на 55. годишњицу од његовог упокојења 1996. године у манастиру Дајбабе, настојањем Његовог Високопреопсвештенства Архиепископа Цетињског Митрополита Црногорско-приморског Г. Амфилохија, бројног свештенства и вјерног народа, поклоника Дајбабског манастира. Од тада па до данас, сваке године се на дан старчевог упокојења одржава велики сабор у манастиру Дјабабе. Преподобни Симон Дајбабски је канонизован 29. априла 2010. године, на поподневном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве.Свети Хрисант светује Дарију,
- O девице, остави се лажи,
И кипове не штуј ка' богове,
Нит истину ти од земље тражи.
Истина је у Бога једнога.
Јединога Бога троичнога,
Који созда васељену целу,
И човека, круну васељене.
Он једини, бесмртни и живи,
Он од земље прави завијаче
И одеће блага духовнога,
Душа наша благо је духовно
Завијено у прашину тела.
Душу треба нежно неговати,
К'о невесту за Христа спремати.
Остави се, дево, телесности,
Она води муци и жалости.
Бог не гледа у сасуд телесни
Но у цвеће што у њему расте.
O девице, у смрт одевена.
Данас-сутра смрћу разједена:
Кити душу цвећем од врлина.
Посеј цвеће вером у Господа,
Огради га надом и љубављу.
Залевај га Духом животворним,
Оплеви га од корова греха.
Нек порасте цвеће од врлина,
Нек порасте цвеће благочешћа,
Нек порасте цвеће милосрђа,
Нек порасте цвеће покајања,
Нек порасте цвеће терпенија,
Нек порасте цвеће уздржања.
Нек порасте цвеће послушања.
Твоја душа, као песма рајска,
Нек мирише као башта рајска.
Бог да би се у њу уселио,
Који ју је за то и створио. -
Хрисанта је Дара послушала,
Своју душу за Христа венчала,
Тело своје на муке предала
Са Хрисантом, са братом духовним.
A Бог их је у Рај пресадио
Рајску башту њима окитио.
РАСУЂИВАЊЕ
"Ова милост (Божја) - што нас васкрсава и после тога згрешисмо, већа је од милости којом нам је дао биће онда кад нисмо постојали. Слава, Господе, безмерној милости Твојој!" Тако говори св. Исак Сирин. Хоће да каже: већу је милост показао Бог према нама кад нас је ни из чега створио. И ваистину, тако је. И родитељи земаљски већу милост чине развратном и пропалом сину, кад га поново приме, све му опросте, уљуде га, очисте га, излече га, и поново га учине својим наследником, него када га роде. Када се млади Панхарије, облаган почастима царским, одрече Христа, написа му његова мајка писмо, пуно бола и туге. "Не треба се бојати људи, писаше му мајка, него се треба бојати Суда Божјега. Пред царевима и великашима требало је да исповедаш веру у Господа Христа, а не да Га се одрекнеш. Сети се речи Његових: ко се одрече мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред оцем небеским (Мат. 10, 33)." Син прими савет материн, застиде се самога себе, исповеди пред царевима веру своју у Христа, и мученичком смрћу умре за Христа, да вечно живи са Њим. Тако блажена мајка Панхаријева проузрокова ново рођење свога сина, рођење духовно, важније од првог, телесног рођења.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса на крсту распета и то:
1. како се Он на крсту мучи од болова,
2. како му дају сирће и жуч да пије, кад Он рече, да је жедан,
3. како отупели од себичности људи испод крста не мисле на Њега него се отимају око Његове хаљине.
БЕСЕДА
о знаменију Сина човечјега
И тада ће се показати знак сина човечјег на небу (Мат. 24, 30).
Какав ће бити овај знак Сина човечјег, то се једном у маломе већ показало. То је крст, сјајнији од сунца, који се показао над Јерусалимом пред долазак једног ранијег олицетворења Антихриста, на име цара Јулијана Одступника. И место сваке беседе о томе чудесноме знаку, најбоље је, да вам се, браћо, овде наведе писмо св. Кирила Јерусалимског писано цару Константину, сину Константина Великог и претходнику Јулијана Одступника. Део тога писма гласи: "У ове свете дане Педесетнице, седмога дана маја, около девет часова изјутра, јави се превелики крст, сав од светлости, на небу, над Светом Голготом, и пружен до свете Горе Јелеонске, показа се он сасвим јасно не једном или двојици само, но свима многобројним житељима града, и не тако - како би неко могао помислити - брзопролазно као у маштарији, но видљив очима у току многих часова над земљом. Светлосним блистањем превазилазаше луче сунчане, јер да не би такав, он би био побеђен њима (лучама сунчаним) и не би се видео, да није пред гледаоцима испуштао луче силније од сунца. У том часу журно се сабраше многобројни становници града у свету цркву, обузети страхом и радошћу од тог боговиђења, јуноше и старци, мужеви и жене, сваки узраст, чак и најскривеније девице, овдашњи становници и странци, хришћани и незнабошци, који су дошли из других земаља, - сви једнодушно, као једним устима, прославише чудотворног Христа Исуса, Господа нашег, Јединородног Сина Божјег, и стварно и опитом дознаше, да је хришћанска благочестива наука не у преплетеним речима мудровања но у јављању духа и силе (I Кор. 2, 4), и не само од људи проповедана но с небеса од Бога посведочавана (Јев. 2, 3-4)... Сматрамо за дужност да не прећутимо ово небесно боговиђење но да и Твоме богопрослављеном благочестију доставимо. Због чега сам ја и пожурио да овим писмом то испуним."
О браћо моја, све је Богу могуће, и створено показати људима, и нестворено створити. Но најважније је за нас, што Он и може и хоће избавити душу нашу од греха и смрти; и даровати нам живот вечни. Молимо Му се за ово дан и ноћ.
Господе свемоћни. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Свети мученици Хрисант и Дарија, и други с њимаОвај Хрисант био је јединац син некога великог бољара Полемија, који се преселио из Александрије у Рим. Као син богатих родитеља Хрисант изучи све светске школе имајући најученије људе за учитеље. Но светска мудрост збуни га и остави у неизвесности, шта је истина. И он туговаше због тога. Но Бог који о свима и свему промишља ублажи тугу његову: до руку младога Хрисанта дође написано Јеванђеље и дела апостолска. Прочитавши то Хрисант би обасјан истином. Но он жељаше учитеља, и нађе га у лицу некога Карпофора, свештеника, који га и настави и крсти. Но то се не допадне оцу његовом, који све покуша да би га одвратио од вере Христове. Не успевши ништа, зли отац га најпре хтеде развратити затварајући га сама са бестидним девојкама. Но Хрисант победи самога себе и у томе, и одржа се у чистоти. Тада га отац примора да се ожени незнабожачком девојком Даријом. Но Хрисант саветова Дарију да и она прими веру Христову и да живе као брат и сестра, премда привидно у браку. Када му умре отац, Хрисант поче слободно исповедати Христа и живети по хришћански, и он и сав дом његов. У време цара Нумеријана бише и он и Дарија страшно мучени због вере. Но и сам мучитељ Клавдије, видећи стрпљење ових чесних мученика и чудеса која се пројавише при њиховом мучењу, прими веру Христову са целим домом својим. Зато и Клавдије би утопљен у воду, оба сина му посечена, а жена му на губилишту, очитавши молитву, издахну. Дарија толико би истрајна у мукама, да незнабошци викаху: Дарија је богиња! Најзад би наређено те Хрисанта и Дарију засуше камењем у једном дубоком рову. На том месту доцније подиже се црква. Близу тога рова би нека пећина, у коју се једном сабраше неки хришћани на молитву и причешће у спомен светог мученика Хрисанта и Дарије. Сазнавши за ово, незнабошци навалише те затворише ову пећину, и тако смрћу отераше те хришћане из овога света у бољи свет, где Христос Господ царује у вечности. Ови славни мученици, Хрисант и Дарија, и остали с њима, међу којима Диодор свештеник и Маријан, ђакон, пострадаше за Христа у Риму 283. и 284. године.Тропар (глас 4):
Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.
Свети мученик Панхарије
Родом из Вилапате у Германији. Био високи чиновник на двору цара Диоклецијана и Максимијана. Најпре се одрекао Христа, но усаветован мајком и сестром, он се поврати вери Христовој и за њу погине 302. године.
Преподобни Симон Дајбабски
Свети Симеон је рођен 1854. године на Цетињу, у доњокрајском братству Поповића као мали Саво. Основно школовање завршио је на Цетињу. Касније се образује у Кијевској Богословији а потом и у тамошњој Духовној академији, надахњујући се животима и подвизима оснивача и преподобних отаца Кијевске Лавре. У Кијеву је замонашен у рукоположен у чин јеромонаха, а 1888. године враћа се на Цетиње, гдје му је одређена служба Божјег служитеља у манастиру Светог Николе на Врањини, а годину дана касније и у манастиру Острогу, гдје је био и предавач у тамошњој монашкој школи, коју је покренуо Митрополит Митрофан Бан. На основу чудесног виђења, које му је Бог открио, јеромонах Симеон је иницирао градњу цркве на мјесту данашњег манастира Дајбабе крајем 19. вијека. Остатак свог живота јеромонах Симеон је провео служећи новооткривеној Дајбабској Светињи, а ту га је, као дајбабског јеромонаха, посјетио архимандрит Јустин Поповић, велики српски теолог, који ј,е такође, данашњом одлуком Светог Архијереског Сабора СПЦ, заједноса Светим Симеоном, прибројан Христовим Светитељима. Свети Симеон Дајбабски упокојио се у Господу 1. априла (по Грегоријанском календару) 1941. године. Његове преподобне мошти су откривене на 55. годишњицу од његовог упокојења 1996. године у манастиру Дајбабе, настојањем Његовог Високопреопсвештенства Архиепископа Цетињског Митрополита Црногорско-приморског Г. Амфилохија, бројног свештенства и вјерног народа, поклоника Дајбабског манастира. Од тада па до данас, сваке године се на дан старчевог упокојења одржава велики сабор у манастиру Дјабабе. Преподобни Симон Дајбабски је канонизован 29. априла 2010. године, на поподневном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве.Свети Хрисант светује Дарију,
- O девице, остави се лажи,
И кипове не штуј ка' богове,
Нит истину ти од земље тражи.
Истина је у Бога једнога.
Јединога Бога троичнога,
Који созда васељену целу,
И човека, круну васељене.
Он једини, бесмртни и живи,
Он од земље прави завијаче
И одеће блага духовнога,
Душа наша благо је духовно
Завијено у прашину тела.
Душу треба нежно неговати,
К'о невесту за Христа спремати.
Остави се, дево, телесности,
Она води муци и жалости.
Бог не гледа у сасуд телесни
Но у цвеће што у њему расте.
O девице, у смрт одевена.
Данас-сутра смрћу разједена:
Кити душу цвећем од врлина.
Посеј цвеће вером у Господа,
Огради га надом и љубављу.
Залевај га Духом животворним,
Оплеви га од корова греха.
Нек порасте цвеће од врлина,
Нек порасте цвеће благочешћа,
Нек порасте цвеће милосрђа,
Нек порасте цвеће покајања,
Нек порасте цвеће терпенија,
Нек порасте цвеће уздржања.
Нек порасте цвеће послушања.
Твоја душа, као песма рајска,
Нек мирише као башта рајска.
Бог да би се у њу уселио,
Који ју је за то и створио. -
Хрисанта је Дара послушала,
Своју душу за Христа венчала,
Тело своје на муке предала
Са Хрисантом, са братом духовним.
A Бог их је у Рај пресадио
Рајску башту њима окитио.
РАСУЂИВАЊЕ
"Ова милост (Божја) - што нас васкрсава и после тога згрешисмо, већа је од милости којом нам је дао биће онда кад нисмо постојали. Слава, Господе, безмерној милости Твојој!" Тако говори св. Исак Сирин. Хоће да каже: већу је милост показао Бог према нама кад нас је ни из чега створио. И ваистину, тако је. И родитељи земаљски већу милост чине развратном и пропалом сину, кад га поново приме, све му опросте, уљуде га, очисте га, излече га, и поново га учине својим наследником, него када га роде. Када се млади Панхарије, облаган почастима царским, одрече Христа, написа му његова мајка писмо, пуно бола и туге. "Не треба се бојати људи, писаше му мајка, него се треба бојати Суда Божјега. Пред царевима и великашима требало је да исповедаш веру у Господа Христа, а не да Га се одрекнеш. Сети се речи Његових: ко се одрече мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред оцем небеским (Мат. 10, 33)." Син прими савет материн, застиде се самога себе, исповеди пред царевима веру своју у Христа, и мученичком смрћу умре за Христа, да вечно живи са Њим. Тако блажена мајка Панхаријева проузрокова ново рођење свога сина, рођење духовно, важније од првог, телесног рођења.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса на крсту распета и то:
1. како се Он на крсту мучи од болова,
2. како му дају сирће и жуч да пије, кад Он рече, да је жедан,
3. како отупели од себичности људи испод крста не мисле на Њега него се отимају око Његове хаљине.
БЕСЕДА
о знаменију Сина човечјега
И тада ће се показати знак сина човечјег на небу (Мат. 24, 30).
Какав ће бити овај знак Сина човечјег, то се једном у маломе већ показало. То је крст, сјајнији од сунца, који се показао над Јерусалимом пред долазак једног ранијег олицетворења Антихриста, на име цара Јулијана Одступника. И место сваке беседе о томе чудесноме знаку, најбоље је, да вам се, браћо, овде наведе писмо св. Кирила Јерусалимског писано цару Константину, сину Константина Великог и претходнику Јулијана Одступника. Део тога писма гласи: "У ове свете дане Педесетнице, седмога дана маја, около девет часова изјутра, јави се превелики крст, сав од светлости, на небу, над Светом Голготом, и пружен до свете Горе Јелеонске, показа се он сасвим јасно не једном или двојици само, но свима многобројним житељима града, и не тако - како би неко могао помислити - брзопролазно као у маштарији, но видљив очима у току многих часова над земљом. Светлосним блистањем превазилазаше луче сунчане, јер да не би такав, он би био побеђен њима (лучама сунчаним) и не би се видео, да није пред гледаоцима испуштао луче силније од сунца. У том часу журно се сабраше многобројни становници града у свету цркву, обузети страхом и радошћу од тог боговиђења, јуноше и старци, мужеви и жене, сваки узраст, чак и најскривеније девице, овдашњи становници и странци, хришћани и незнабошци, који су дошли из других земаља, - сви једнодушно, као једним устима, прославише чудотворног Христа Исуса, Господа нашег, Јединородног Сина Божјег, и стварно и опитом дознаше, да је хришћанска благочестива наука не у преплетеним речима мудровања но у јављању духа и силе (I Кор. 2, 4), и не само од људи проповедана но с небеса од Бога посведочавана (Јев. 2, 3-4)... Сматрамо за дужност да не прећутимо ово небесно боговиђење но да и Твоме богопрослављеном благочестију доставимо. Због чега сам ја и пожурио да овим писмом то испуним."
О браћо моја, све је Богу могуће, и створено показати људима, и нестворено створити. Но најважније је за нас, што Он и може и хоће избавити душу нашу од греха и смрти; и даровати нам живот вечни. Молимо Му се за ово дан и ноћ.
Господе свемоћни. Теби слава и хвала вавек. Амин.