Свети мученици Онисифор и Порфирије
Ова два дивна мужа беху мучени за име Христово у време цара Диоклецијана. Оптужени због вере у Христа и изведени на суд, они неустрашиво исповедише да је Христос истинити Бог и Творац неба и земље. Због тога их бездушно тукоше по целоме телу и на разне начине страховито мучише. После тога их положише на усијане железне лесе, и тако пекоше; а славни мученици се у тим мукама радоваху и Бога благодараху, од кога им и дође помоћ, те лако подношаху муке. Видећи свете мученике где се радују и стоје изнад мука, свирепи мучитељи их везаше коњима бесним за репове, па тераху коње по трновитим, каменитим и брдовитим местима. Дуго вучени тако, светим мученицима се тела покидаше и распадоше, и они у тим мукама предадоше своје свете душе своме многожељеном Господу. Неки пак хришћани ноћу тајно покупише остатке светих тела њихових и чесно сахранише у месту званом Панкеан, где од њих биваху многа чудеса и исцељења, у славу Бога, дивног у светима Својим.
Тропар (глас 4):
Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.
Преподобни Јован Колов
Убраја се међу највеће подвижнике Мисирске. Колов – означава Мали, јер беше малена раста. У Скит дошао заједно са својим братом Данилом, и са превеликом ревношћу предавао се подвигу, тако да га је брат му Данило морао умеравати. Био је ученик св. Памва а доцније учитељ св. Арсенију Великом. Његов саученик у св. Памва био и св. Пајсије Велики. Једном кад су се он и Пајсије разговарали, какав начин подвига да предузму, јави им се ангел Божји, и нареди Јовану да остане на свом месту и поучава друге а Пајсију да иде у пустињу и живи као отшелник. Да би пробао послушност Јованову св. Памво му нареди, да залева једну суву мотку, забодену у земљу, све докле не озелени. Без размишљања и сумње залевао је Јован ово суво дрво три пуне године, из дана у дан, док заиста, по Божјој сили, озелени оно дрво и плод донесе. Тада Памво набра плодове с тога дрвета, однесе у цркву и раздели братији говорећи: „приступите и окусите од плода послушности!” Јован Колов имао је мноштво ученика. Неке од његових мудрих изрека сачуване су. Упокојио се мирно и преселио у радост Господа свога.
Преподобна Матрона Цариградска
Из Пергије Памфилијске. Брзо јој дотужа брак са неким Цариградским велможом Дометијаном, те одбегне, преруши се у мушко одело и под именом Вавиле ступи у манастир св. Васијана у Цариграду. Но како је муж њен непрестано трагао за њом, то је она била принуђена да промени многа места, као Емесу, Сипај, Јерусалим, Бејрут, и најзад опет дошла у Цариград. Замонашила се у 25. години и подвизавала се 75 год. Живела свега 100 година, и као игуманија једног манастира у Цариграду мирно скончала и преселила се у радост Господа свога, 492. године.Преподобни Јевтимије Дохијарски и ученик му НеофитСрби по происхођењу, и сродници високих аристократа Византијских. Јевтимије, најпре друг св. Атанасија и економ његове Лавре, а по том оснивач манастира Дохијара. Упокојио се мирно 990. год. Његов синовац Неофит наследио свога стрица као игуман Дохијара, умножио братство и саградио велику цркву. Упокојио се почетком XI столећа.
Свети Симеон Метафраст
Даровити Цариграђанин. Имао светско и духовно образовање. Постао царским логотетом и првим великашем на двору. Но живео чисто и непорочно као истински аскет. Одликовао се и великом храброшћу војничком и мудрошћу државничком. Због тога га је цар Лав Мудри веома ценио и једном га слао на Крит да преговара о миру с Арапима, који у то време беху заузели ово острво. Свршивши успешно ову своју мисију, он се врати у Цариград, и ускоро повуче од света и светских послова. Писао житија светитеља, и то саставио нових 122 животописа и исправио 539 животописа. Упокојио се око 960. год. Из тела његовог потекло благоухано и целебно миро.Преподобни Теоктиса ПароскаРођена на острву Лесбосу она се замонашила у својој 17. години. Дивљи Сарацени ударе на то острво и заробе све што им дође под руку, па и Теоктису са сестром јој. Када Сарацени изведу робље на пазар на острву Паросу Теоктиса побегне из гомиле и сакрије се. Сакрије се усред острва у неки запуштени храм, где се подвизавала 35 година. Упокојила се мирно 881. год.Свети Нектарије ЕгинскиРодио се у Силиврији Тракијској 1846. године у сиромашном дому. Замонашио се у манастиру Хиос 1876. године. Као епископ Пентапољски, за кратко време је стекао велики углед и у народу и у Цркви. Али, по Божијем Промислу, стално је наилазио на људску неправду. Сва шиканирања подносио је са великим смирењем, кротошћу и незлобивошћу. Стално трпећи понижења, јак на речи и благе нарави, окупио је око себе многе ученике, од обичних људи до епископа и универзитетских професора. Основао је манастир на острву Егини, недалеко од Атине. Упокоји се 1920. године. Његове мошти су 20 година остале целе, као да је заспао, пуштајући свето миро. Над њима небројено људи налази исцелење, нарочито болесни од рака.
Тропар (глас 1):
Прославимо верни врлине искреног пријатеља, Светог Нектарија, као чувара Егине и изданак Силиврије, који се јави у последња времена. Јер он је божанствени служитељ Христов и точи многобројна исцељења онима који му побожно кличу: Слава Христу који те прослави, слава Ономе који ти даје благодат чудотворства, слава Ономе који кроз тебе свима даје исцељење!
Светитељ Симеон, Метафраст прозвани,
Он посвети цркви талант богодани,
Он љубљаше свеце, Божије другове,
И описа дивно подвиге њихове,
Подвиге у духу, подвиге у телу.
Подвиг мисаони и подвиг на делу.
Он друг веран беше другова Божијих,
Од свих људи у свету Богу најмилијих.
Он љубљаше оне које и Бог љуби.
Кроз то љубав своју ка Богу удуби.
Од љубави к Богу Симеон засија,
И к’о ћилим везен исписа Житија,
Поколења нова на све четир’ стране
Душе своје дивним витештвом да хране,
Гледећи примере витештва светачког
Следећи стопама учења отачког.
О диван је Бог наш посред светитеља,
О диван је Господ – Створитељ ангела.
РАСУЂИВАЊЕ
После дугог растанка са својим другом Пајсијем посети овога Јован Колов и ступи с њим у разговор. Питаху један другог, какву је ко врлину за толико време обрео. Рече Пајсије: „никад ме сунце не виде да једем”. Рече пак Јован Колов: „а мене никад не виде да се гневим”. Учећи братију у Скиту св. Јован употребљавао је ову причу о покајаној души човечјој: „у неком граду живела лепотица жена, но блудница, која имаше много љубавника. Кнез неки предложи тој жени, да ће је узети себи за жену, ако му се обећа, да ће живети чесно и верно у браку. Она се обећа. Кнез је узме у свој двор и венча се с њом. Сазнавши за ово њени пређашњи љубавници реше се, да је некако врате к себи на стари пут. Но нису смели ићи на очи кнезу, него пођоше позади двора и почеше звиждати. Чу жена звиждање и познаде. Па брзо запуши уши своје и склони се у унутрашњу одају двора, и закључа врата за собом. Тако се избави нових искушења.” Св. Јован објашњавао је ову причу овако: жена блудница то је душа, њени љубавници – страсти, кнез – Христос, унутрашња одаја – небеска обитељ, љубавници што звижде и маме – демони. Ако душа буде непрестано окретала се од страсти својих и прибегавала Богу, то ће се и страсти и демони устрашити и побећи од ње.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам појаву ангела Павлу у ноћи на бури (Дела Ап. 27), и то:
1. како се ноћу јави ангел Божји Павлу и рече му, да се не боји јер ће бити спасен и он и сви с њим;
2. како Павле саопшти то људима на лађи и много их охрабри.
БЕСЕДА
о спасавајућој благодати
Благодаћу сте спасени (Еф. 2, 5–8).
Ко може појмити и признати, да смо ми благодаћу спасени? Да смо спасени не нашим заслугама и делима него благодаћу – Божјом ко то може појмити и признати? То може појмити и признати само онај, ко је појмио и видео с једне стране бездну смрти и трулежи, у коју је човек грехом био низвргнут, и с друге стране висину части и славе, на коју је човек уздигнут у царству небеском, у свету бесмртном, у дому Бога живога – само онај може то и појмити и признати. Неко дете путоваше по ноћи, и спотицаше се и падаше из рупе у рупу, из јаме у јаму, док најзад, не паде у једну предубоку јаму, из које ни на који начин само не могаше изаћи. И кад се дете предаде у руке својој судбини и мишљаше, да му је ту крај, наједанпут неко стаде више јаме, пусти дуг конопац детету и викну му, да се ухвати и држи чврсто за конопац. То беше неки царски син, који узе дете, опра га и одену га, и одведе га у свој двор, и постави га поред себе? Да ли се ово дете својом заслугом и својим делом спасе? Никад и никако. Његова је сва заслуга што се ухватило за дотурени му крај конопа, и што се држало за коноп. Чиме је, дакле, дете спасено? Милошћу сина царевога. У односу Бога према људима та милост се назива благодат. Благодаћу сте спасени. Ове речи понавља апостол Павле два пута у кратком размаку, да би верни знали и запамтили. Знајмо и ми, браћо, и памтимо, да смо благодаћу спасени кроз Господа Исуса Христа. Били смо у чељустима смрти, и дарован нам је живот у двору Бога нашега.
О Господе Исусе Христе, Спаситељу наш, Тобом смо спасени. Теби слава и хвала вавек. Амин.