„Душекорисну завршивши Четрдесетницу, и свету седмицу страдања Твога, молимо да видимо, Човекољупче, и прославимо у њој величину Твоју, и неизрециво дело љубави Твоје, једнодушно вапијући: Господе, слава Теби“.
Ови речима нас богослужење на вечерњем шесте седмице Великог поста обавештава да је завршен период свете и велике Четрдесетнице. Богослужбена књига Посни Триод, као својеврсни водич у данима Великог поста, свакодневно нам кроз химнографију упућује смернице како бисмо дошли до циља овог посног путешествија. Не бисмо смели да сметнемо са ума, да нам је Црква богослужбеним текстовима, још пре почетка Великог поста, предочила сладости о којима је псалмопојац Давид говорио: „Како су слатке језику мојему речи твоје, слађе од меда устима мојима!“ (Пс. 119, 103). Међу те духовне посластице убраја се и псалам 136., а чији текст нас је на почетку духовне припреме за пост поучио да се човек не може истински молити док је „у туђој земљи“, односно, док је заокупљен материјалним и овоземаљским стварима, указујући притом да је пост као уздржање тесно повезан са молитвом.
Наше четрдесетодневно духовно путовање које је било трасирано постом, молитвом, покајањем и активним учествовањем у великопосним богослужењима, приведено је крају и сада се од нас очекује да сагледамо у каквом духовном расположењу завршавамо овај подвиг. Када кажемо да је завршен период свете Четрдесетнице не мислимо да је завршен период поста. Пост траје још једну седмицу, али ти дани не припадају великој Четрдесетници, они имају посебан значај, будући да су посвећени спомену на страдања Господња. Ових четрдесет дана смо у први план стављали наше покајање и подвиг, а у данима Велике седмице по страни остављамо своје духовне слабости и успехе, а пажњу посвећујемо праћењу свега онога што је Господ ради нас људи и ради нашега спасења учинио. Велики и свети дани који нам предстоје, а о којима ћемо промишљати у своје време, представљају врхунац нашег пута ка Празнику над празницима. Због тога света Црква као брижна мајка, кроз богослужење задржава нашу пажњу на данашњем дану, више пута у стихирама објављујући: „Душекорисну завршивши Четрдесетницу!“ Ово није само информација, ово је и позив да учинимо духовну смотру.
Сетимо се речи којима је Црква благовестила почетак свете Четрдесетнице: „Почнимо време поста припремивши се за духовне подвиге. Очистимо душу, очистимо тело. Уздржавајмо се како од хране, тако и од свих страсти, наслађујући се врлинама духа да би се усавршавајући се у њима са љубављу, сви удостојили да у духовној радости видимо најчасније страдање Христа Бога и свето Васкрсење.ˮ
Налазећи се на крају свете Четрдесетнице, тренутак је да свако себи постави питање: Да ли сам испунио оно што се од мене очекивало у овим пречасним данима, и у којој мери сам одржао речи поменуте стихире, коју смо слушали на почетку Великог поста? Ово су истовремено једноставна, али и тешка питања. Литургија пређеосвећених дарова нам је кроз период поста указивала да је циљ целокупног нашег подвига сједињење и заједница са Господом. Средом и петком смо у централној молитви пређеосвећене Литургије слушали потресне речи: „И ослободивши нас и верни народ Твој од сваке нечистоте, освети душе и тела свих нас освећењем неодузимљивим: да чистом савешћу, непостиђена образа, просвећена срца причешћујући се овим божанственим Светињама, и оживотворавани њима, сјединимо се са самим Христом Твојим, истинитим Богом нашим који је рекао: Ко једе моје Тело и пије моју Крв у мени обитава и ја у њему“.
Великопосна молитва Светог Јефрема Сирина, која се на богослужењу произноси искључиво у данима Великог поста, нас је педагошки позивала да побеђујемо греховне слабости, а да у свом бићу сачувамо хришћанске врлине. Ево дана када себи можемо поставити питање, да ли смо и у којој мери испунили речи ове дивне молитве. Ову молитву ћемо до свете и Велике среде слушати на богослужењу, чинећи земне поклоне и трудећи се да усрдније примимо у срце духовно семе које нам ова молитва дарује.
Период свете Четрдесетнице, осим празника Благовести, нема празничне дане, али обилује свештеним споменима у којима прослављамо велике подвижнике. Недавно смо прославили спомен новојављеног светитеља – Светог Иринеја, епископа бачког, исповедника вере, кога смо назвали учитељем подвига. Ево прилике да проникнемо у дубину своје душе и запитамо се, да ли смо у пречасним данима Великог поста следовали прекрасни пример Светог Иринеја, епископа бачког, исповедника вере, који је и у најтежим околностима истрајавао у подвигу бивајући загледан у Христа. Та загледаност у Христа требала би да буде и саставни део нашег живота, јер имајући Господа Христа за Путеводитеља, постајемо сигурни да су наши духовни кораци усмерени на ход уским и сигурним путем који води у живот вечни.
Одјекују речи: „Душекорисну завршивши Четрдесетницу“ и позивају нас да поставимо себи још нека питања која ће нам помоћи да увидимо да ли смо спремни да закорачимо у велике и свете дане. Свако од нас се пита, да ли се растопио у нама лед неосетљивог и каменог срца? Да ли смо сузама вере и покајања умили греховне нечистоте? Да ли је наша душа спремна, попут земље, да изнесе плодове љубави и правде? Док доживљавамо потрес у дубини бића трагајући за одговорима на ова питања, помолимо се заједно са црквеним песником речима: Удостоји нас Господе да пратимо пут Твог одласка на вољно страдање, учини нас достојнима да се поклонимо Твојим страдањима и прославимо Твоје тридневно Васкрсење.
