У беседи, Епископ Доситеј је нагласио: Сведоци смо богатих људи каквих по богатству није било у историји. Просто много је мало то тело њихово да би примило та сва задовољства колико је њихово богаство велико. И ето, прошли су. И предали су се трулежности, и где се сад ту разликује онај богаташ, и онај сиромах, и онај који био цар, и онај који био слуга. Ту престаје сва разлика у гробу. И кад би се човек сетио, зато су монаси истицали стално то сећање на смрт. Да се сетиш да си створење, па ко год да си. Па и да си цар, па и да си владар, па и да си не знам какав богаташ, али си човек, људско биће си. Твој живот ће имати на овој земљи крај, и ти ћеш, треба ти да станеш пред свог Творца да се види каква је у теби била твоја вера, и каква су твоја дела била. Ето, то чека све нас. Зато монаси су говорили о том сећању на смрт. Веома битна ствар да се сећамо, да бисмо разумно живели.
