spc.rsОн је честитајући дјеци школску славу казао да је поштовање Светога Саве започето овдје, на овим просторима и да то свједочи календар из 1494. године који је штампан у Ободској, Цетињској штампарији, када је у њему уписано име Светог Симеона Мироточивог и Светога Саве.
„То није случајно, Свети Сава је био одређен од свог оца да управља Херцеговином која је онда била до манастира Милешева. Манастир Морача, Никшић, дурмиторски крај, све је то Стара Херцеговина, Црна Гора је постала тек у 19. вијеку послије ослобођења од турског ропства“ рекао је владика и нагласио да је поштовање Светога Саве присутно не само у Херцеговини, већ и на просторима старе Црне Горе и Црне Горе која се обликовала у 19. вијеку.
Високопреосвећени је истакао да се нигдје не помиње Свети Сава као на овим просторима, тако имамо: Савин лук, Савина вода, Савин кук, Савино ждријело…., 15 цркава је посвећено Светом Сави а међу њима и Црква на Његушима, гдје и данас има породица које посте пост Светога Саве, Дробњаци прослављају Савиндан као крсну славу….
„Од Црнојевића па до Петровића – последњег краља Николе, Свети Сава је био учитељ пута који води у живот, који води Христу који је једини пут истине и живот. То је његово служење не само овоме народу већ и шире, јер је Свети Сава васељенски учитељ и просветитељ.“
Митрополит је подсјетио да је у 13. вијеку записано да постоје двије најзначајније личности у хришћанској Европи: Свети Сава Немањић на Истоку а на Западу је Фрања Асишки који су били савременици. Истакао је да је име Светога Саве присутно свуда у свијету а поготово данас кад су се наш народ и Црква проширили на свих пет континената.
Исказао је радост што Цетињани настављају традицију својих предака истичући да оно што је Божије је вјечно, а слуга те Божије истине и правде јесте упавао Свети отац Сава.
Сабране у Његошевој сали на манастирском имању код Даниловке поздравио је и честитао славу и протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, секретар Митрополије црногорско-приморске.
Документујући да Светосавска академија траје вјековима у Црној Гори, а поготово на Цетињу, отац је прочитао запис о прослави Св. Саве на Цетињу још од оснивања основне школе 1834. године у Цетињском манастиру: „Редовно прослављање Светога Саве у школама у Црној Гори започето је од времена књаза Данила. Први пут је Свети Сава на иницијативу књаза Данила прослављен 1856 године као школска слава.“
Отац Обрен је казао да је у задњим деценијама 19. вијека прослављење Савиндана попримило још свечанији карактер. „За Светосавску академију и прославу 1893. године забиљежено је у школском љетопису да је била најсвечанија. Прослави су присуствовали књаз Никола, књажевић Данило, кнез Петар Карађорђевић, велики војвода Мирко са многим чиновницима из грађанства.“
Поткрепљујући чињеницу да је сам књаз Никола био централа личност у промовисању и развијању култа Светог Саве у Црној Гори у смислу просвете, протојереј-ставрофор Обрен Јовановић је навео да је књаз редовно присуствовао светосавским школским прославама и поводом празника уприличавао пријеме на двору за учитеље и школску дјецу, и тим приликама даривао их пригодним поклонима .
Светосавску бесједу произнео је ђакон Александар Лекић подсјећањем да је насљеђе Светог Саве које нам је завјештао многоструко.
„Дао је обиље плодова као прави монах и духовник, вриједан писац, велики градитељ, риједак дипломата и државник, врсни учитељ, први српски архиепископ и устројитељ-организатор Цркве. Наше покољење је пред собом имало и има два искушења када је у питању однос према, без сумње, највећој личности наше историје, Светом Сави. Чини се да Светог Саву или умртвљујемо или отписујемо из живота, говорио је блаженопочивши проф. о. Радован Биговић. А и у једном и у другом случају резултат је поражавајући. Остајемо жедни јер остависмо извор воде живе и ископасмо студенце испроваљиване, који не могу држати воду.“
Појаснио је ђакон Александар да Светог Саву умртвљујемо кад га прослављамо обичајно, сводимо на неку националну величину, недостижну личност, као и када га приказујемо као нововјековног просветитеља који се залагао за просвећење и школу без помињања вјере. Таква тумачења су, како је казао, цитирајући владику Амфилохија, сузила васељенску свечовјечност Светог Саву и умањила његова универзалност, чиме је учињена неправда не само Светом Сави, већ преко њега и његовом народу и светосавској вјери православној.
Нагласио је да нам одлука Св. Саве да побјегне на Свету гору, иако је био послушан и примјеран син, да би се родио нови живот, помаже да схватамо да је он итекако наш савременик. Кроз неколико година, сам Немања (Симеон) оставља престо и прима монашки чин, а одлази на Свету гору.
„Зар нисмо и сами свједоци данас сличних примјера, можда не увијек толико радикалних као Савин? Родитељи, родбина и друштво гледају са подозрењем и противљењем дјецу и младе који желе да иду у Цркву и живе црквеним животом пуним плућима. Иста ти млади људи врло често, после неког времена, својим примјером утичу на своју укућане па и они почну да посте, да се причешћују, да живе хришћански. И, ето нам светосавског препорода!“
Као друго искушење, отац наводи, потпуни прогон Светог Саве из живота нашег народа и друштва за вријеме комунизма:
„Али, Богу хвала, Црква је, након комунистичког ропства, васкрсла, вјеронаука се вратила у школе у Србији и Републици Српској, вратиле су се светосавске прославе у школама. У Црној Гори смо обновили светосавске свечаности у свим градовима, али, врата школе осташе затворена за нашег свеца!“
Указао је на то да постоји озбиљан јаз између светосавске и савремене свјетовне просвете, и закључио да не треба одустати од знања и школе, али ни од дијалога са савременом науком. Свети Сава би од нас тражио да будемо храбри и да се не бојимо нових сазнања. Задатак хришћана и јесте да докаже да наука и вјера не треба да буду супростављене:
„Оне само дају одговоре на различита питања: науке се пита о оном како функционише свијет и како је настао, а вјера нам говори о томе зашто је настао и који је смисао живота људског. Светосавска просвета учи нас правој вјери и правом живљењу. Сава нам је предао вјеру као оклоп, крст као оружје, љубав као штит, као мач – ријеч Божију.“
Ђакон Александар Лекић на крају бесједе је поручио дјеци сабраној на прослави, да је у животу најважније понијети зрно вјере из којег може израсти раскошно дрво и дати много плодова и да је Свети Сава наша вечита прича, никад до краја испричана и завршена:
„Несумњиво, имамо велики дар што можемо поносно рећи да је Свети Сава отац нашег народа. Али, тај дар није толико привилегија колико је одговорност и задатак. Свој живот украсимо подражавањем свеца а постајући слични њему, уподобићемо се Христу.“
Дјеца полазници школа вјеронауке са Цетиња и Хор Светога Мардарија извели су пригодан светосавски програм.
На Цетињу је прва прослава Светог Саве као школске славе, забиљежена 1856. године у вријеме владавине књаза Данила Петровића, а о њој свједочи цетињски дворски протођакон и секретар Митрополије, Филип Радичевић. Није искључено да је таквих светковина било и раније у црногорској пријестоници, пошто су цетињске школе основане прије, али о томе нема докумената. Међутим, према писаним изворима културно-просвјетних друштава из Боке, Свети Сава се организовано славио као патрон тих организација и мјесних школа у Рисну већ од 1835. године, Бијелој 1824. године, Морињу 1845. године, Котору 1839. године па има смисла претпоставити да су светосавке школске свечаности и на самом Цетињу старије од 1856. године.
Према Радичевићевом опису, поменута прослава започела би Светом литургијом у Цетињском манастиру, одакле би свештеници, вјерници и ђаци у литији кренули према школској сали, уз звоњаву звона и појање тропара Светом Сави. Сала је била украшена сликама књаза Данила и књагиње Даринке, а на богослужбеном мјесту налазила се икона Св. Саве. Ту се обављало освећење водице, послије ког би најбољи ученик одржао пригодан говор. На крају сабрања, сви присутни заједно су пјевали химну Св. Сави. Свечаност се завршавала тако што би књаз Данило лично уручио награду најбољем ђаку.
Аутентичност овог записа је утолико већа ако се зна да је први награђени ђак, баш те 1856. године био управо протођакон Филип.
Школске прославе Св. Саве на Цетињу, настављене су, без прекида и под аустро-угарском окупацијом, а послије 90 година насилно су обустављене по завршетку Другог свјетског рата.
Посљедња забиљежена школска светосавска свечаност на Цетињу је она из 1946. у Цетињској гимназији. Али, са престанком светосавских манифестација у световним школама није престало прослављање Св. Саве на Цетињу. Први српски архиепископ је свечано празнован у Цетињском манастиру и у Цркви Св. Јована Крститеља у Бајицама, деценијама, све до данас. А од 1992. године и у обновљеној Цетињској богословији.
Весна Девић
Фото: Јован Д. Радовић
Митрополије Црногорско-приморска
