ТВ ХрамНикоме није била јасна амбиција државних власти Црне Горе да законом нормирају – слободу. И то само једну! Слободу вероисповести! Нема, наравно, закона о другим слободама – изражавања, удруживања, окупљања, стваралаштва итсл. Има, наравно, закона који уређују начин остваривања одређених права. Али, ово је био први пут да се законом уређује слобода и да се, суштински посматрано, она не ограничава само у мери која превазилази дозвољена ограничења у демократском друштву него у мери да се предложени текст слободно могао насловити и као Закон о ограничавању слободе вероисповести. Видели смо класичан пример покушаја државног интервенционизма у слободу вероисповести.
Због своје апсурдности, у први план је стављена одредба којом је планирано да се све цркве, манастири, џамије, катедрале, самостани и остале непокретности цркава и верских заједница, саграђених до 1918. године, одузму од њихових вишевековних власника и укњиже у својину секуларне државе Црне Горе.
То је само једна у мноштву катастрофалних одредби. Не треба заборавити да је, на пример, универзално људско право на слободу вероисповести као једно од природних права које сваки човек стиче рођењем било би признато само некима, а не свакоме. На унутрашњу аутономију цркава и верских заједница се задирало толико да би неупућени читалац тог псевдоправног текста могао да стекне утисак да се ради о организованим криминалним групама, а не о црквама и верским заједницама. Није, наравно, изостављена ни противуставна, комунистичка верзија чувеног Бизмарковог тзв. канцел-параграфа о забрани политичког деловања свакоме ко хоће да верује у Бога и да припада Цркви или верској заједници. Извршен је покушај суспендовања и дерогирања многих права која су гарантована Уставом Црне Горе.
Од почетка нисам имао дилему и јавно сам саопштавао да такав Нацрт закона не може да добије зелено светло од домаћих и међународних експерата, али ни од надлежних тела Савета Европе. Нацрт закона је био радикално супротстављен Европској конвенцији о људским правима, другим међународноправним актима и Смерницама Савета Европе о ревизији законодавства о црквама и верским заједницама. Радикално је био супротстављен и правном поретку Црне Горе, али и њеној историјској прошлости и цивилизацијским достигнућима.
Од свега наведеног, у Црној Гори је најинтересантнија тема одузимања имовине цркава и верских заједница која је стечена ”из јавних прихода, или је била у државној својини, или на основу заједничког улагања грађана до 1. децембра 1918. године”. Покренуте су и петиције. Једном је тражено да се пониште одлуке Велике народне скупштине Српског народа у Црној Гори, како се тачно звала, или Подгоричке скупштине, како је неки називају сто година касније. Другом, да се под хитно, у име некаквог ”аманета”, само православни храмови и манастири укњиже као државна својина.
Шта ће, питам се, једној секуларној држави, и то држави која се дичи својом секуларношћу над секуларностима, православни храмови, манастири, мошти светитеља и друга црквена имовина? Шта би неко световно министарство радило са џамијама, вакуфима, самостанима, жупним уредима? Да ли би се и богомоље нашле на тендерима? Није био занемарљив број ”објашњења” од којих би се застидео сваки озбиљнији студент прве године Правног факултета.
На почетку 21. века смо се нашли у небивалој ситуацији: уместо да у Црној Гори припремамо и доносимо законе о реституцији одузете имовине цркава и верских заједница, о повратку веронауке у јавне школе, о увођењу верске службе у војску и полицију, некоме је пало на памет да од Митрополије одузима Острог, Морачу и Цетињски Манастир; од Которске бискупије Катедралу Светог Трипуна и Госпу од Шкрпјела, а од Исламске заједнице Хусеин-пашину џамију у Пљевљима и све што је је старије од једног века. И то на основу Закона о слободи вероисповести! Срећом, тај покушај је пропао.
Неопходно је да Црна Гора треба да замени важећи социјалистички Закон о правном положају верских заједница из 1977. године и донесе нови Закон о правном положају цркава и верских заједница. Али, тај закон не може и не сме да буде Закон против Српске Православне Цркве, како га неки најављују, а други прижељкују. Такав закон не сме да буде ни против других цркава и верских заједница, али ни грађана Црне Горе који су, по својој слободној вољи, верници.
