Епархија шумадијскаПосле прочитаног Јеванђеља по Луки, Епископ се обратио сабраном народу:
„У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре, у Јеванђељу које смо данас чули Господ каже својим ученицима: „Ако неко неко дође кмени а не мрзи оца свога и матер, не може бити мој ученик“- и још Христос каже – а ко не понесе крста свога и не пође самном не може бити мој ученик“. Размишљајући људском логиком, пред нама Христос поставља један високи задатак и морамо да се запитамо да ли заиста можемо то да изнесемо што Христос каже. Онај који верује зна да Христос ни једну реч није изговорио а да се не односи на наше спасење и Он нама ништа није наложио што ми не би могли да испунимо. Зато онај који има веру може да испуни све.И Господ сам каже да ко има вере њему ће се све испунити. Без вере не можемо ништа чинити и вером све чинимо. Апостол Павле каже да вером живимо, а не знањем овим светским али то опет не значи да не треба да стичемо ово земаљско знање. Ако нас то знање не приводи Богу и не доприноси моме преображењу онда је то знање које ме одваја од Бога. Не може човек признавати Христа за спаситеља свога, а у исто време ићи за грешним жељама срца свога. Поверовати у Христа значи одрећи се себе огреховљеног.То „себе“ обухвата све оно што човек носи у души, телу, срцу, савести и вољи својој. Ако је то све нешто што нас одваја од Христа ми нећемо узети Његов крст, а без крста не можемо да се спасемо. Христос не тражи од нас да узмемо Његов крт. Његов је крст за цео род људски али каже да узмемо свој крст. Да узмемо своју свакодневницу. Све оно што нас данас снађе, било каква искушења, и да носимо са благодарношћу што нам је Бог дао, да би кроз то ношење ми исповедали Христа као Спаситеља света. „Ко се не одрекне себе не може бити мој ученик“- одрећи се себе по Светом Макарију Великом значи одрећи се те друге душе која је у нама. Неко ће питати па како сад две душе има у нама. Има, она душа коју нам је Бог дао и створио и она друга душа коју су формирали наши греси и наши поступци, а то је та душа огреховљена која нас одваја од Бога. Грех одваја човека и од ближњега свога. Грех га одваја од оца, мајке, деце, жене од комшије. Грех је тај који повлачи за собом и друге. Када се човек одрекне свог грешног ума душе и воље и почне да живи хришћанским животом, он стварно тада распиње себе. Једна га страна вуче ка Богу, а друга ка греху. Тада човек, док се бори и распиње себе, у правом смислу разликује чисто од нечистога. Разлиокује шта је Божије, а шта ђавоље. Човек је онда на свом крсту и такво себераспињање постаје духовно чистилиште јер је он сагледао себе. Одриче се свог саможивог живота, одбацује своју грехољубивост и усваја Христову вољу у себи. Тада се човек моли да се у њему врши воља Божија, а не воља своја. Ако ми не ставимо вољу Божију испред наше воље, онда смо ми духовно пропали. Ми вршимо оно што ми хоћем, а не оно што Бог хоће. Бог хоће да се одрекнемо себе ради те вечности. Другим речима, да се одрекнемо пролазности ради вечности. Да се одрекнемо себе греховнога и очистимо се и тако уселимо Бога у себи. Све ово чинити није лако. Велики је то подвиг. Ту је милост Божија, благодат Божија и вера која ће нам помоћи да се заиста одрекнемо онога што не доликује човеку као икони Божијој. У самоодрицању постоје два подвига, како кажу Свети Оци. Први је подвиг узети крст свој, узети те своје невоље и носити их са благодарношћу. Други је ићи за Христом, а то је ићи кроз Свете Тајне и Свете врлине. Само тако човек изграђује себе у правог човека Божијега и у правог хришћанина. Браћо и сестре, када Господ каже „ко не узме крста свога“ – крст није само симбол страдања на коме је Господ страдао и наше грехе приковао него је и победа, сила, знамење, украс Цркве. Зато је наш народ умео да каже – Без крста ни преко прага. Ништа се тако нечастива сила не боји колико се боји крста. Јер је на крсту Господ победио и смрт и грех и ђавола. Зато крст Христов треба да носимо као круну. Јер кад носимо крст ми знамо коме припадамо. Крст опредељује нашу припадност. Дакле крстом се обнавља све што нам је потребно. Треба ли нам да се родимо – не можемо без крста. Крст је знак нашег спасења и знак нашег распознавања. Све што је Христос учинио за нас и наше спасење, почевши од оваплоћења, рођења, страдања, васкрсења, вазнесења, силаска у Ад, Он је показао да нас више воли него што нас воли отац и мајка. Данашње Јеванђеље нам говори како треба све разумно у животу да чинимо. Да све прво размислимо када хоћемо нешто да урадимо. Да не будемо као онај човек који је почео да зида кућу, а није схватио да не може да је доврши. Истрошио је и то што је имао, а ништа није урадио. Бог нам је дао разум да размислимо да ли је то са Јеванђељем повезано. Да ли одобрава Црква. Јеванђеље овде каже да је со добра али да ако со обљутави чиме ће се онда јело осолити. Со ако изгуби своје дејство се баца. Та со је у ствари квасац Божији у нама кога треба да загревамо да би он дејствовао и тесто нарасло. Со о којој данашње Јеванђеље говори је со бесмртности и вечности која неда да ишта људско трули у смрти и у греху. Преподобни Јустин ћелијски каже да судбина земље зависи од човека, јер је Бог кад је створио човека дао земљу човеку да је обрађује. Творевину је дао човеку да човек творевину приводи ка Богу. Судбина земље зависи од човека али и судбина човека у многоме зависи од земље. На шта и у шта користимо овај наш земаљски живот? Још пита Свети Отац Јустин: „Од чега трули земља и све што је на њој?“ – и одговара да земља трули од човека. Човек може да зарази много што шта. Земља трули од човека, а човек трули од греха и смрти.
Да се замолимо Господу да нам да снаге да можемо носити наш свакодневни крст. Да нам да снаге и моћи да сазнамо грех свој. Да га спознамо. Јер ако не знамо да је грех нећемо се никад ни покајати. Дакле да нам Бог помогне да откријемо грехе у себи и на првом месту да се спасимо од греховне смрти и да не умремо духовно пре него што умире наше тело. Јер тада је смрт много опаснија и тежа ако умиремо пре телесне смрти тј. ако заборавимо на Бога и крст Христов и не носимо крст свој у себи. Бог вас благословио.
