Које су тачке додира природних наука (биологије, физике, медицинске терапије и др.) и теологије које би омогућиле њихов смислени дијалог? Неопходност комплементарног и мултидисциплинарног приступа потиче од чињенице да људску датост обликују а) „пало“ стање природе (схваћене антрополошки и космолошки) која услед неминовног закона ентропије тежи хаосу и б) трансцендентни порив ка истинитом постојању које не жели да зна за смрт и пропадљивост. Живот се у хришћанском искуству не схвата само као уско „морални“ или „духовни“ (насупрот соматском и физиолошком) него као комплексна чињеница и као стварност богоданог живота у свим димензијама, од анималног и соматског, преко психичког и духовног до космичког.
Теолог истражује људску природу у њеној конкретној датости (хумана физиологија), али је и мери у светлу личности Христа. Док наука приступа питању човека интроспективним кретањем и технолошки потпомогнутим загледањем у самог човека, дотле теологија о човеку дискутује као о неодредивом бићу које се може разумети једино у светлу његовог односа према изванљудским стварностима. У том смислу може или мора бити додира, преплитања или подударања између теологије и науке. Створен по слици савршенога Бога, човек незаустављиво хита ка своме Прототипу, не успокојавајући се на хоризонту природе, јер „бездан“ Божије љубави трајно призива „бездан“ људске слободе.