СПЦПрисутне је поздравио генерални секретар Културно-просветне заједнице Београд г. Живорад Ајдачић нагласивши да је Златни беочуг признање за заокружене духовне вредности и достигнућа које континуирано повезују све оне који омогућавају успешнији духовни живот града Београда и Србије. -Како ова награда чини част лауреатима, тако и лауреати чине част овом великом признању за допринос у културном, духовном и историјском животу престоног Београда, пручио је г. Ајдачић.
-Награде се додељуују у години када се навршило 100 година од завршетка великог и страшног Првог светског рата. Ове године навршило се и 150 година од убиства кнеза Михаила Обреновића, који је годину дана пре смрти примио кључеве града Београд од Али Риза паше, а на београдској тврђави се завијорила и српска застава. Такође, пре 150 година кнез Михаило Обреновић иницирао је оснивање Народног позоришта у Београду, ове знамените установе која нам увек пружа гостопримство, казао је г. Ајдачић.
Председник Културно-просветне заједнице Београда књижевник Милован Витезовић је подсетио на речи Васка Попе, великог српског песника, када је 1968. примао у Бечу Аустријску државну награду за европску књижевност: -Примам ову награду у првом реду као похвалу песништву мога народа и његовом језику... Песништво Срба од својих почетака до данас представља значајан органски незаобилазан део европске књижевности.
Милован Витезовић је искористио свечаност уручења награде коју је створио Васко Попа и у име Културно-просветне заједнице Београд казао да ће великом песнику бити подигнут споменик на Теразијама са стиховима посвећеним престоном граду. -Додељујући Вам ова признања, исказујемо Вам неизмерну захвалност грађана што сте са нама чували и сачували српску културу и у немогућим условима, казао је г. Витезовић.
Изванредни Златни беоучуг за животно дело додељено је протојереју-ставрофору др Саву Б. Јовићу и г. Милутину Дедићи, историчару, сликару и публицисти.
Изванредни Златни беочуг припао је Историјском музеју Србије, Машинском факултету Универзитета у Београду и Афричком музеју у Београду. Добитници Златног беочуга за трајан допринос култури су: Ашхтен Атаљанц, балетска уметница; мр Светлана Бојчевић Цицовић, оперска уметница; проф. др Славица Гароња Рдованац, књижевница; проф др Димитрије Големовић, етномузиколог, композитор; КУД Димитрије Котуровић; Небојша Кундачина, драмски уметник; Драгољуб Којчић, издавач; мр Павле Медаковић, диригент; проф. др Предраг Марковић, историчар; Душица Милановић, новинарка књижевница; проф. Др Драган Никодијевић, теоретичар културе и уметности; Душко Новаковић, књижевник; Бранислав Обрадовић, продуцент, организатор; Рибља чорба, рок група; проф. др Дрган Симеуновић, политиколог и књижевник; Удружење музичара џеза, забавне и рок музике Србије и Шпиро Соломун, културни посленик.
У име награђених пригодно слово је произнео протојереј-ставрофор др Саво Јовић, овогодишњи лауерат Изванредног Златног беочуга за животно дело:
-Указана ми је велика част да у име свих награђених изразим захвалност Културно-просветној заједници Београда на додељивању нам овог престижног признања за трајни допринос култури нашег града. Верујем да и остали добитници деле моје осећање радости не због самог награђивања, већ због чињенице да се код нас још увек препознаје и цени прегалаштво које обогаћује целокупну заједницу. Пред вама су данас културни делатници, уметници, научници, руководиоци културних и научних установа, представљајући све оне који у њима истрајно раде и стварају. Благодарим цењеном жирију који нас је одабрао и прибројао лепом и вредном низу оних који су у протеклим годинама добили ову награду, и верујемо да тај низ нисмо увећали само бројем.
-Надамо се да смо српској култури додали једно мало бреме које ће долазеће генерације обавезивати да вертикала нашег постојања увек буде мерило нашег стремљења и да се неупрљана издиже изнад свих наших посртања сведочећи да народ не може бити мали све док баштини велику културу. Као симбол затвореног и вечног, али и никад довршеног, беочуг нас подсећа да смо бића ограничена, али и позвана да из свог ограничења иступимо снагом духа, што су сви, који су своје таленте умножили, и учинили. У том смислу, награде су и опомена да смо на нашем овоземаљском путу, по лику Бога, створени да будемо ствараоци. Када човек испуњава то свето назначење свога посланства, онда зна да је бити и у подножју светионика, где се само назире светлост којој стреми, светлост дивних ликова из олтара наше културне историје, привилегија коју не сме изневерити.
-Нема сумње да ће овогодишњи добитници предано наставити да раде и напредују, свако у својој области, јер су осетили радост стваралаштва која их приближава Творцу, истовремно сведочећи љубав према ближњем и свету, у ко-ме смо сви позвани да га својим животом обогатимо. Хвала вам.
Годишња награда Културно-просветне заједнице Београда за припала је гђи Марији Бишоф, професору и књижевници, за допринос раду Културно-просветној заједници Београда, док су повеље за допринос култури Београда додељене г. Браниславу Баћовићу, привреднику и мецени културе, као о Уметничкој ливници „Јеремић“.
Златни беочуг се додељује као годишња награда за трајни допринос култури Београда. Културно просветна заједница Београда од 1970. године додељује награду и признање Златни беочуг уметницима, ствараоцима, научницима, ансамблима, организацијама и установама за трајни допринос култури Београда.
Награда Златни беочуг је признање које се додељује онима који омогућавају успешнији духовни живот града Београда, негују духовне вредности и вреднују научна и културна достигнућа. Награде, које се састоје од повеље и слике Саве Стојкова, уручили су председник жирија проф. др Зоран Аврамовић и Живорад Ајдачић, генерални секретар Културно просветне заједнице Србије. Творци ове награде су песник Васко Попа који је дао и име награди, Радомир Стевић Рас и Јевта Јевтовић.
Данашњем свечаном уручењу награда Златни беочуг присуствовали су изасланици Председника Републике Србије, представници Владе Републике Србије, државни секретари и помоћници у министарствима Владе Србије, представници Народне скупштине Републике Србије, председници посланичких група, представници дипломатског кора, верских заједница, Српске академије наука и уметности, Града Београда, ректори и декани Универзитета и факултета у Београду, директори установа културе, просвете и науке, представници средстава јавног информисања и црквених медија: Информативне службе Српске Православне Цркве - главни и одговорни уредник протођакон Радомир Ракић; Радија Слово љубве, Информативне службе Епархије бачке.
Свечаности су присуствовали протојереј-ставрофор др Предраг Пузовић, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду; ђакон Владимир Радовановић, управник Музеја Српске Правослвне Цркве; протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, протођакон Игор Давидовић, представници Патријаршијске библиотеке, Издавачке фондације Архиепископије београдско-карловачке, бројни пријатељи и сатрудници, директор новосадске Издавачке куће Православна реч г. Зоран Гутовић.
Покровитељи манифестације су Скупштина Града, Министарство културе и информисања Републике Србије, Компанија Митеко, Организација ПИ, Организација за производњу фонограма Србије, Транспортшпед, Беотелепром, Саобраћајни институт ЦИП, Народно позориште. Програм су видили драмски уметници Биљана Ђуровић и Драган Коларевић.
***
Протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, рођен је на Савиндан 1954. године у Милином Селу, општина Лопаре, Босна и Херцеговина, где je завршио основну школу. Потом се уписао у петогодишњу Богословију Светог Арсенија у Сремским Карловцима. Када је био четврти разред од стране Војног одсека 1974 год. бива позван у војску (коју нису хтели да му одложе као што су то ученицима других школа чинили). Цео војни рок је одслужио у Шибенику. По повратку из војске завршио је Богословију 1976. године. Исте године је рукоположен у чин ђакона, потом презвитера и служио је у Епархији зворничко-тузланској.
Дана 15. маја 1980. године, након непуне четири године свештеничке службе комунистички режим га хапси, а Окружи суд у Тузли суди, за вербални деликт, (чл. 133 КЗ СФРЈ) на шест година затвора. Ову казну је Врховни суд БиХ у Сарајеву смањио на пет година коју је одробијао у зеничком казамату.
По изласку из казамата остао је у Епархији зворничко-тузланској до 1987. године када прелази у Панчево, Епархија банатска, из које 1996. на предлог тадашњег Патријарха српског Павла, а по одлуци Светог Архијерејског Синода долази у Београд, Архиепископија београдско-карловачка, и ради као службеник у Канцеларији Синода.
Дипломирао је на Православном богословском факултету „Свети Василије Острошки“ у Фочи са оценом одличан 10, са просечном оценом у току студија 9,33.
Тренутно ради на месту главног секретара Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве и духовник је при цркви Ружици и капели Свете Петке на Калемегдану у Београду.
До сада је објавио осам књига које су имале по неколико издања, а књиге Свети исповедник Варнава и Етнчко чишћење и културни геноцид на Косову и Метохији су преведене на енглески језик. Објавио је и шест верско-поучних књижица, као и многе чланке како у црквеним, тако и световним часописима. Држао је предавања у Србији и дијаспори и учествовао у радио и тв емисијама. Већ десет година припрема текст џепног календара, а 2012. године је именован, од стране Светог Архијерејског Синода, за главног урeдника часописа Црква.
Објављене књиге (наводи се последње издање):
Анђели звериње куће, Православна реч, Нови Сад, (2012),
Записи из зеничке тамнице, Православна реч, Нови Сад, (2012),
Кроз босански огањ, Православна реч, Нови Сад, (2012),
Свитање у предвечерје, Православна реч, Нови Сад, (2012),
Утамничена цркв, Православна реч, Нови Сад, (2012),
Христов Светосавац Михајло Пупин, Правосл. реч, Нови Сад, (2012),
Свети исповедник Варнава Епископ Хвостански, Прав. реч, Н. Сад, (2012),
Етничко чишћење и културни геноцид на Косову и Метохији,Православна реч, Нови Сад, (2012)
Објављене верско-поучне књижице:
Свети отац Николај, Издавачки фонд Архиепископије Београдско-карловачке, Београд, (1998),
Божић и божићи обичаји, Издавачки фонд Архиепископије Београдско-карловачке, Београд, (1998),
Свети великомученик Георгије, Издавачки фонд Архиепископије Београдско-карловачке, Београд, (1999),
Велики часни пост, Издавачки фонд Архиепископије Београдско-карловачке, Београд, (1999),
Васкрсење Господа Исуса Христа - Васкрс, Издавачки фонд Архиепископије Београдско-карловачке, Београд, (1999),
Свети Јован Крститељ, Издавачки фонд Архиепископије Београдско-карловачке, Београд, (2000).
Године 2012. Фондација „Младен Селак“ из Беогрaда доделила му је у Идвору, родном месту Михајла Пупина, медаљу која носи име овог великог научника за књигу Христов Светосавац Михајло Пупин.
