Сви заједно су у недељу, сабрани са мноштвом верног народа Божијег, служили Божанствену Литургију у Светотројичном храму манастира. Литургијом је началствовао, по благослову преосвештеног Мстислава, епископа тихвинског и лодејнопољског, епископ Теодосије, а уз саслужење игумана Антонија и братије свете обитељи.
Након завршетка Литургије госте је поздравио игуман манастира, пожелевши им топлу добродошлицу a у знак добродошлице, поклонио је владики Теодосију икону Преподобног Александра Свирског.
Игуману се у име целе делегације захвалио епископ Теодосије, који је између осталог рекао: " Постоје места која су хиљадама километара далеко и људи који се у животу никада нису сусрели, али када дођете на то место и сусретне те људе, осећате се као да сте сусрели своје најближе и као да сте ту одувек били. Једно ода таквих места је ово свето место и такав сусрет је данас са Вама, оче игумане, и Вашом братијом. Ово се дешава јер благодаћу Светога Духа, препознајемо једни друге у Христу Богочовеку. Молимо Вашу љубав да увек у својим молитвама имате нас, наш свештенство и монаштво, као и сав богољубиви народ на Косову и Метохији, који се данас налази у веома тешком положају. Нека Васкрсли Христос, по молитвама Преподобног оца нашег Александра Свирског, дарује свима нама Царство Своје".
У име српске делегације игуману је икону Богородице Тројеручице уручио директор Управе за вере Владе Републике Србије Милета Радојевић.
Свети Александар Свирски се с правом назива Новозаветним Аврамом зато сто се кроз сву историју човечанства открио Тројичин Бог телесном људском оку први пут Авраму а други пут Преподобном Александру Свирском. Његове Свете мошти су за разлику од свих осталих нетљених (нераспаднутих) моштију светле боје коже - као код живих људи!
Преподобни Александар Свирски канонизован је само 14 година после своје праведне кончине. Многи његови ученици и поштоваоци су још били живи, па у његовом житију не наилазимо на уобичајене хагиографске шеме о благочестивости. Замонашен је на Валаму 1474. године и својим подвизавањем задивио је и највеће Валамске подвижнике тога времена. Та беспоговорна спремност ношења Крста која је исходила из дубине душе преподобног Александра, није могла остати без утехе Господње. И данас је очувана пећиница у којој се једва може сместити један човек, у којој је једном приликом 1485. године, током молитве, преподобни зачуо глас: “Александре, изађи одатле и иди на место које ти је раније указано, тамо се можеш спасити”.
Велика светлост указала му је место на југо-истоку, на обали реке Свир, где се преподобни одмах преселио. Господ је прво једном бојарину открио овог великог угодника, који се годинама хранио само биљем које је расло уоколо, а после се брзо његова слава великог молитвеника и исцелитеља душе и тела прочула по читавој околини. Дар прозорљивости од Бога дарован, допринео је да га верујући народ руског севера још за живота сматра светитељем. Тачно на 23 годишњицу од пресељења, црквицу преподобног обасјала је велика светлост и он је угледао три мушкарца која су дошла к њему. Зачуо је наредбу: “Љубљени, пошто си видео Три Лица која говоре са тобом, сагради цркву у име Оца и Сина и Светога Духа, Једносушне Тројице… А мир Свој ти остављамо и мир ти дарујемо”.