Неспретном употребом тезе по којој су „практичне последице и перцепција шире околине често важније од намера актера“, ауторка имплицира да је основа на којој Црква треба да врши своју мисију у свету условљена реакцијом и перцепцијом друштва у којем се налази, што би значило да уколико „шира јавност“, или бар група истомишљеника госпође Петровић, не подржава и не потврђује Цркву, она престаје да буде то што јесте. Иако светлосним годинама удаљен од Истине, став Јелене Петровић, нажалост, није стран ни потписницима писма „Не у наше име!“ oбјављеног на свим гласилима „United Media“ групе.
Не желећи да верујем у постојање лоше намере, и отписујући ауторки писма понесеност тренутком, ипак осећам потребу да истакнем да, по свему судећи, ауторка која се потписује као теолог, показује суштинско неразумевање идентитета Цркве и њене улоге у јавној сфери.
Констатујући на почетку текста да „Црква није само неколико епископа гласноговорника и других представника“, госпођа Петровић даје своју одредницу црквеног идентитета, која гласи: „Црква је данас свако ко се окупља у име правде, истине и слободе. Црква је и сваки онај епископ, који осећа вољу свог народа и који поступа слободно и по савести“. Нетачно! Црква је сабор крштених људи, који су Духом Светим сабрани око Христа, у заједницу Тела и Крви Његове. Истичући да је „Црква свако ко се окупља у име правде, истине и слободе“, аутор своди Цркву на ниво некакве институције или невладине организације која свој идентитет, своје „ја“, црпи из историје овога света и друштвено-политичких консталација.
Ауторка поменутих редова наглашавајући питање идентитета Цркве „данас“ имплицира да је њен идентитет променљив. Нажалост, у овоме се огледа трагедија њеног погледа на Цркву: немогућност сагледавања Српске Православне Цркве као Цркве Христове, оне исте у векове векова, чија је глава сам Христос, коју врата ада неће надвладати (Мт. 16, 18). Ипак, чини ми се да је колегиницу Петровић потребно подсетити да Црква постоји у времену, али су њени темељи ванвременски и стога она себе не одређује у односу на историју, већ собом трансформише и мења историју. У нашем слободарском народу, Царство које је довека је увек било мерило земаљског царства.
Ипак, колегиница Петровић потенцира да питање, које морају да поставе себи сви они који се представљају као „помиритељи“, а поводом трагедије у Новом Саду и студентских протеста, јесте: „Да ли су верници и друштвена заједница задовољни нашим одговором?“
Чини се излишним да је теологу потребна оваква врста подсећања: Мерило Цркве је Јеванђеље Христово, а не очекивање друштвене заједнице. Црква се у својој мисији никада није водила популистичким опортунизмом, који нам колегиница Петровић препоручује, квалификујући позив „на братску љубав и помирење“ као „недефинисану одговорност“.
Ипак, ако макар и летимично погледамо сајт Српске Православне Цркве, као и гласила других епархија, биће нам јасно да позив Цркве на одговорност није недефинисан. Напротив! Позив на политичку и моралну одговорност, као и на одговорност пред законом после трагедије у Новом Саду, јасно и недвосмислено Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије истакао је у беседи у Саборној цркви још у децембру, рекавши: „Очекујемо да сви виновници несреће одговарају адекватно пред законом“, што је и поновио након инцидената у којима су повређене три студенткиње, рекавши: „Очекујем да кривци за ова и сва друга кривична дела буду кажњени у складу са законом... Насиље је противно свим хришћанским начелима и као такво је неприхватљиво, а посебно према нашим студентима. Последњи је тренутак да свако од нас учини колико до њега стоји, да се мржња и сукоби одмах зауставе. Највећу одговорност имају они који имају највећу моћ... Молим се Богу да нам врати разум, мир и љубав, који у овом тешком тренутку недостају“.
Поврх свега, поражавајуће је то што један теолог замера Цркви на „позивима на молитву уместо на конкретно деловање“. Као да молитва није конкретно деловање и ултимативно „оружје“ Цркве?! Као да патријарх није духовни отац који се моли за сву своју децу, и сву младост „оснажује у свему што је добро и честито“?! Но, ово само потврђује ауторкин инфантилни поглед на Цркву, коју изгледа, нажалост, не доживаљава као своју, чак ни као Божју, отписујући јој преображењску силу молитве.
И за крај, имајући у виду да колегиница Петровић врло вешто „дели“ Цркву на „врх црквене јерархије и њене службенике“, са једне стране, и „слободно мислеће људе“, у које, чини се, убраја и себе, са друге стране, намеће се питање ко индукује лажну поделу и симулира нестабилност и подељеност унутар Цркве? Лично ме занима и ко тачно арбитрира у коју групу могу да се упишу грађани, који подржава борбу студената за правду, одговорност и мир, али не пристају на фабриковање подела унутар своје Цркве?
Да ли по мерилима госпође Петровић, која је изгледа због теолошке елоквентности и високе позиције у друштву одређена за портпарола неколицине истомишљеника, ипак не можемо да будемо „слободно мислећи људи“ ако не делимо Цркву на врхове и репове, а миру не претпостављамо насиље и поделе у већ и превише поларизованом српском друштву?
Слободан човек је претпоставка сваког хришћанина, а коришћење народног незадовљства тренутном друштвено-политичком кризом у земљи и злоупотреба студентске борбе за правду, из удобне фотеље у Министарству културе и медија Црне Горе, не чини вас „слободно мислећим људима“ већ калкулантима спремним да зарад личних интереса фабрикују поделе на Телу Христовом.
Тамара Гајић Јовановић,
теолог, Београд
