Други разлог, међутим, тиче се знатно ширих догађања и веома дубоких друштвених и културних промена које су захватиле европску културу од 16. века. Иако је њихова почетна карактеристика била вера у човека као икону Божју, биће које може и треба да сазнаје и одговорно управља собом и светом у ком живи, коначни печат им је дао онај део европске интелигенције који је поменута стремљења прогласио вером у Човека.
Слом овог пројекта ми и данас живимо, а једини могући правац изласка из друштвене и културне кризе, из егзистенцијалног бесмисла и безнађа у који нас је довела обезбожена европска интелигенција управо јесте повратак на здраве основе тзв. теистичког хуманизма. Управо се то данас дешава у српском друштву, и не само у њему. То је, дакле, други разлог из којег наша јавност очекује већи ангажман Српске Цркве у јавном животу.
Оба наведена разлога спадају у тзв. чиниоце дугог трајања, те стога нема дилеме да ли ће расти интересовање наше јавности за директније укључивање Цркве у јавни живот. Дилему, међутим, изазива питање: Какав би требало да буде ангажман Цркве у јавној сфери? На то питање није лако одговорити. Додуше, на први поглед делује да би на њега свако могао да пружи одговор; али треба имати на уму да многи одговори, заправо, неће уважити мисију саме Цркве. Многи одговори ће бити последица погрешне представе о томе шта је уопште Црква, у чему је циљ њене мисије и којим средствима их она остварује. Стога неретко у јавности чујемо контрадикторне изјаве да ли уопште Црква треба да се оглашава, по којим питањима треба/сме и на који начин. Додуше има и оних који разумеју у чему је природа и мисија Цркве, али то просто не уважавају, па би да је „измене и допуне“.
Недавна трагедија у Новом Саду је изазвала оправдани страх и незадовољство јавности и артикулисала се кроз студентске и грађанске протесте и захтеве који су јавно постављени надлежним институцијама и званичницима. Јавност је и овог пута, што је сасвим разумљиво и оправдано, имала потребу да чује глас Цркве. Огласили су се појединачно и Патријарх и поједини епископи, а напослетку се и на најзваничнији могући начин Црква огласила и кроз Божићну посланицу. У свим тим приликама Црква је пружила јасну и недвосмислену подршку захтевима студената. Повод за дискусију је било то што је подршка пружена на различите начине, а један део јавности је очекивао да осим отворене подршке Црква направи и „корак више“, а то нас враћа на наше главно питање: Какав би тачно требало да буде ангажман Цркве у јавној сфери?
Често се као пример и образац деловања Цркве у јавној сфери наводе два догађаја из деведесетих година: долазак патријарха Павла на Теразије и „пробијање“ полицијског кордона у Коларчевој улици. Што се првог догађаја тиче, у јавности је мало познато да је патријарх Павле био упозорен да се ни после три дана тензије код Теразијске чесме не смирују и да постоји ризик да буде пуцано на демонстранте, те одлази на Теразије не да „подржи демонстранте“ нити да подигне тензије, него, како је то рекао крајње бираним речима: „да се не би десило нешто неупутно“. Светосавска Литија којом је 1997. године пробијен кордон у Коларчевој улици уследила је након седмодневне пат-позиције и растућих напетости између демонстраната и полиције. То је била једна врста „часног пораза“ за Милошевићев режим и за опозицију, тј. једини начин да тензије спласну, не да се повећају!
Будући, дакле, да ни теоријски ни чињенично није могуће да се од поменутих догађаја направи парадигма црквеног деловања у јавности, они који преко различитих медија, чланака и интервјуа оштро, а понеки и крајње беспризорно, критикују Цркву и патријарха Порфирија што „не стане на чело студентских протеста“ почели су да прибегавају цитирању Светог Писма у нади да ће на тај начин показати како Црква својим истовременим позивањем и на правду и на мир издаје своју мисију.
У вези са тиме, добро је да се подсетимо да је ђаво у Јудејској пустињи кушао Господа Исуса Христа управо цитирајући Свето Писмо, као и да је Господ одговорио додатним цитатом из Светог Писма (Мт 4, 6-7). То ће рећи да позивање на Свето Писмо не сме бити парцијално или селективно, него да се мора сагледати у целости. У истом духу је, дакле, неопходно сагледати поменуте цитате који се наводе као сведочанство да Црква својим „недовољно оштрим“ ставом изневерава своју мисију.
Неспорно је, дакле, да праведност представља један од кључних појмова у Светом Писму. Међутим, библијски појам праведности је толико богат и прегнантан да не бисмо претерали када бисмо рекли да се за њега и за традиционалан појам правде мора тврдити да су хомоними – а о односу са појмом права да ни не говоримо. Но, један аспект библијског појма правде је за нашу дилему веома значајан. У Библији ћемо често наићи на мисао да нема мира без правде и да је сваки мир који се успостави на неправедним основама само платформа за нови сукоб. У томе нема ничег спорног.
Многи библијски писци стога очекују и најављују долазак Месије, који ће донети истински мир, али који ће најпре „судити свету“. За то су карактеристичне слике огња, сумпора, „расплате“ неправедницима и сл. Међутим, један старозаветни писац се разликује од поменутог мејнстрима, а не назива се случајно петим јеванђелистом. Реч је о Светом пророку Исаији. Он најављује Рођење од Дјеве, страдање Месије од руку сопственог народа и бројне друге догађаје, али говори и о дилеми која нас сада занима: Да ли, као што неки тврде, патријарх Порфирије и Српска Црква ставом који апелује истовремено и на правду и на мир издаје своју мисију?
Погледајмо шта каже пророк Исаија:
Ево слуге мога, кога подупирем, изабраника мога, који је мио души мојој; метнућу Дух свој на њега, правду народима јављаће.
Неће викати ни подизати гласа, нити ће се чути глас његов по улицама.
Трску напуклу неће преломити, ни тињајући жижак неће угасити, а доносиће правду истиниту. (Ис 42,1-3)
Христов принципијелно благи став и одбијање да устане против неправде Римског царства, усмеравајући поглед сваког човека ка унутра, ка властитој неправди која се зачиње у помислима и нечистоти срца (2 Кор 10,3-5), одбијајући, дакле, да се против неправде бори било којим другим средством осим духовним, изгледао је једном делу израиљског народа као крунски доказ против Његовог месијанства. Крсно страдање је само потврдило њихове сумње. Међутим, једном делу народа се управо у том и таквом начину „открила мишица Господња“ (Ис 53,1).
Свет ни данас није суштински другачији. Црква је и данас, а биће и убудуће, пред истим очекивањима од стране јавности пред којима је био и Христос, али Црква не може да одустане од пута, од начина Христовог. У свом спољашњем деловању Црква може и дужна је и да критикује и апелује да се гради праведније друштво, али је једнако дужна да води рачуна да се истовремено гради и мир.
Свима нам је јасно да је грађанска борба за правну државу сваком друштву легитимна и потребна. Међутим, када је реч о деловању Цркве морамо узети у обзир чињеницу да она своје наде не полаже ни у један политички систем. Своје наде Црква полаже у Бога, а своје снаге, а то су увек снаге Духа Светог, Црква не може да улаже у било шта друго осим у средства која су њој поверена и једино њој – у свете и освештавајуће тајне Христове, које мир и праведност доносе најпре у човеково срце. И није то никаква пасивност нити дефетизам. Напротив, та борба је тежа од сваке спољашње, а праведност коју доноси заиста је светлост свету и мир и благослов.
На крају је потребно рећи само још и то да начин на који Црква треба да делује у временима и изазовима који су пред нама можда није до краја предвидљив и до детаља јасан; уосталом, у тој тајни Бог дела (Мт 10,20). Међутим, ми поуздано знамо да пут Цркве мора бити истовремено и пут правде и пут мира. То је јуче био пут патријарха Павла, а данас је то пут патријарха Порфирија. То ће сасвим сигурно бити и пут свих будућих српских патријараха, као што је био и свих прошлих, јер је то пут Христов. У сваком времену се једном делу јавности тај пут не свиђа, али Црква за други пут нити зна нити може знати. Тај пут је со земљи. Ако со обљутави, чиме ће се осолити (Мт 5,13)?
јереј Стеван Јовановић
помоћник председника Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке
