На крају богослужења, Светејши Патријарх г. Порфирије је упутио очинску поуку многобројном верном народу који је испунио Светосавски храм, а међу којим су велики део чинили студенти Универзитета у Београду:
– Ево дана који створи Господ и ево дана у којем су сви данас изобилно благословени љубављу Божјом и сваким Његовим благословом, јер смо сабрани вечерас – даће Бог и сутра и даће Бог и свакога дана и увек и у векове векова – на овом месту, на тачки која је сабирни центар свеукупног народа нашег, народа српског. Сабрани смо у заветном храму нашег народа посвећеном ономе који је највећи из нашега рода, ономе који је наш путеводитељ, ономе који је знак по којем се препознајемо, ономе који је наше име и презиме. Наш народ препознаје себе, али и други га препознају по свему ономе што је светосавско и што је од Светога Саве.
Ми смо сабрани вечерас у славу Божју његовим именом, именом Светога Саве. Он је наше име и наше презиме. Да ништа друго не можемо рећи о себи било би довољно да изговоримо речи Свети Сава и да знамо ко смо и да други, који ништа о нама не знају, могу да нас препознају. Јер Свети Сава је толико тога учинио за свој народ, за наш народ, за народ српски, народ Божји, и када бисмо почели да говоримо о њему сигурно мало би ко од нас знао с које стране почети и с које тачке почети. А и када би знао, мало би му било времена и двадесет и четири сата и седам пута по двадесет и четири сата и седам пута четири по двадесет и четири сата и седам пута три стотине и шесдесет и пет по двадесет и четири сата. Мало би било времена и ономе који је вешт у речи да до краја опише шта је то Свети Сава нама, шта је то Свети Сава учинио за свој народ, за нас. Али можда би мало било времена и да одговоримо шта смо ми то учинили за узврат Светоме Сави и ономе кога Свети Сава у нашем народу представља.
Сабрали смо се у овом Саборном храму и зато смо, браћо и сестре, децо духовна, радосни јер нема бољег места за сабирање, нема истинитијег места за сабирање, нема места на којем се можемо сабрати било где другде а да наше сабирање има Богом благословени плод, јер ово је храм и храм сабира све. Храм Христов сабира у једној вери, у сваком добру, у свакој врлини. Сабира за једно, а то је један Бог у којем и ми можемо бити само једно. Свако друго сабирање које није у име Христово и нема у свом темељу и у свом корену име Христово, може бити вредно, добро, може донети много плодова, позитивних резултата, али ма шта било од тога ако нема печат Христов, а за нас је важно да кажемо печат светосавски, биће краткотрајно, а неретко десиће се, као што се дешава, да буде бумеранг који нам се враћа и који разбија то што нас је сабирало, јер није постојала кохезија, карика која повезује све и сва, а то је име Христово, Логос Божји, Син Божји. То је, једноставно речено међу нама православним хришћанима, наша православна вера. Ово је тачка у Београду која има највише посетилаца из света, ови који се баве мерењима то нам сведоче, а ми знамо да је такође тачка света која највише сабира православних Срба и других православних народа, као и свих људи добре воље. Ово место је запечаћено Светим Савом који показује да је крст оно по чему се ми препознајемо, а слава Богу да је тако. Јер у крсту се налази сила Васкрсења. Крст је узак пут, крст подразумева одсецање егоцентризма, гордости, самољубља, уверења да само мој концепт, да само мој поглед на било шта, а камоли на суштину живота, јесте једини исправан и ко се не уклапа у тај концепт, у тај оквир, тај мора бити одстрањен. То није Свети Сава засадио у нашем народу, јер то није садница Христова.
Господ Христос је дошао и положио себе за спасење сваког човека, пријатеља, али и непријатеља. Зашто? Зато што он нема непријатеља. Он је љубав по својој суштини и позвао је свакога од нас на двоједину реалност и на двоједини пут – читавим својим бићем љубав према Богу и према ближњем. И кад год сам себе, а ја вас, браћо и сестре, молим да и ви, свако себе кад год можете, ставите пред испит те две заповести које су једна у суштини. Никада нисам ни помислио да могу бити судија било коме, јер је веома, веома далек тај циљ који је Господ поставио од тачке до које сам ја стигао. Позивам све нас да ставимо себе пред лице те две заповести, а то значи пред лице Христово и да се сетимо молитве коју онај који долази у храм, у цркву на Литургију, зна, а ту треба долазити увек. То је молитва Светога Јефрема Сирина коју читамо током Великог поста и гласи: Дај ми да видим Господе грех свој и да не осуђујем брата свога! Чули смо у Јеванђељу, које је читано на јутрењу, да је Господ нама дао правила, закон, принципе, путеве и ко одузме само једну цртицу из тога закона он је далеко од Господа. Тај самог себе искључује из Цркве, тај није Христов, ма шта мислио о себи, јер не проверава себе Христом и речју Његовом, него је исукао мач и има Јеванђеље пред собом да би на основу њега скидао другима главе. А главу је лако смаћи, али је тешко намаћи. Ми смо данас и поред свега што се дешава глобално и што се дешава код нас благословени, јер имамо Светог Саву и имамо онога који може да нас сабира и имамо онога који нам је отворио путеве који воде у Царство Божје, у Царство Небеско. Имамо учитеља, имамо и његову Цркву. И ми смо Црква! А за сваког ко себе изван или изнад Цркве поставља, одређује себе у односу на Христа, на нама је да се молимо Богу за њега, да грлимо, љубимо и волимо све, баш као што је Господ положио свој живот за пријатеље и за непријатеље.
Свети Сава нам је толико тога учинио. Најпре, издејствовао је аутокефалију за нашу Цркву, па је онда на свим пољима био први: прве болнице подигао у манастирима, оснивао школе, на плану уметности, архитектуре и сликарства одредио правце наше духовне културе, градио мостове. Посетио калифа багдадског и египатског султана, који не само да су били друга, како се то каже, деноминација хришћанска, него потпуно друге вере. Имао је дијалог са Римом и где год је ишао сведочио је Христа, а не неке биолошке категорије и вредности. Зато су га људи где год је бивао заволели и преко њега заволели његов народ. Он је остваривао војно-политичке успехе у војно-политичким ратовима, али не сабљом, не оружјем, него љубављу и, како је то популарно данас да се каже, дијалогом и разговором. И ма колико су били крути они са којима је требао у име свог народа и своје Цркве да се сусреће и разговара, имајући кротост у себи, и смирење, стрпљење и спремност да носи крст свог народа, ступао је у разговоре и баш због тога што је имао смирење, мир у својој души и љубав према свима Господ је благосиљао да његови ангажмани уроде плодом. Са Угарима, Бугарима и са многим другима када је претило нашем народу да уђе у сукобе и ратове, где није било никаквих изгледа да може постићи резултат, ступао је на сцену Свети Сава и, ето, не мачем, топом и оружјем, него љубављу, благом речју и миром отупио је оштрице оних који су наоштрили те оштрице да секу главе његовог народа.
Све што је Свети Сава чинио јесте плод талента који је добио од Бога. Али, исто тако и резултат његовог подвига, молитве, борбе са егоизмом, са гордошћу и самољубљем, са егоцентризмом, погружавања у тајну Христа. Он је, као млад отишао у Свету Гору, не само зато што је био гладан и жедан истине, правде и љубави, него зато што је имајући ту глад био спреман да се разапне, да се одрекне себе, да буде кротак, миран и сабран, да буде преображен благодаћу Духа Светога. Постао је нама данас узор, просветитељ и покровитељ. Постао је узор и учитељ чак и свом оцу. Дакле, није довољно да имамо идеју о нечему, а то нам личност Светог Саве показује, него је неопходно да идемо путем Христовим, а Христово Јеванђеље почиње, прожето је и завршава се покајањем, које значи ништа друго него да будем бољи. Најједноставније речено, да ја будем бољи, да ти будеш боља, да ти будеш бољи да би нама било боље. Како? Да ја будем бољи према њему, да он буде бољи према мени, да ти будеш боља према свом супругу, брату, сестри и колеги, да ти будеш бољи према својој супрузи, брату, сестри и родитељима, да будеш бољи према њима, а не да сви буду бољи, а да ја останем исти. Па не може! Нема покајања без молитве и без поста. Значи, не могу бити бољи без молитве и поста, а то значи не може ни бити боље ако ја нисам бољи, ако нисам у подвигу поста, молитве и труда да усклађујем свој живот са Јеванђељем Христовим, са Његовим заповестима које су врло јасне. Да ништа не додајем и одузимам тим заповестима. Све ће проћи, чули смо у данашњем Јеванђељу, али ће речи Христове остати. Није Црква старомодна, али не треба да буде ни модерна, јер и старо и садашње ће проћи, али једино ново под сунцем јесте Господ наш Исус Христос и Његова истина. Нема истине без Његове истине. Значи, да будемо бољи – то је покајање.
Сетите се приче о Содому и Гомору. Имам потребу да је понављам безброј пута себи, а подсећам и све вас на ту причу. Кад се умножило безакоње у Содому и Гомору и кад је Господ одлучио да спржи и спали Содому и Гомору био је један праведан и свети човек, Аврааам се звао. Он је дошао Господу у молитви и вели: Господе, немој уништити та насеља и те градове. Сачувај их ако има макар педесет праведника у њима. И Господ, који је љубав и све нас воли, рече: Наравно, нађи педсет праведника и сви остали ће бити поштеђени. И отиде Авраам и не нађе педесет праведника. Дакле, није нашао оних педесет потребних који су живели по речи Божјој или боље рећи који су се трудили да живе по речи Божјој или у најмању руку који су разумевали да се труде по речи Божјој, јер је она истина. И кад их није нашао, он је опет дошао Господу и казао: Господе, сажали се. Ако има бар четрдесет праведника сачувај тај народ. И Господ пристане и на четрдесет. Нажалост, Авраам није нашао ни четрдесет праведника, тј. четрдесет оних који су се трудили да буду бољи да би свима било боље. И тужно опет саопшти Господу да их нема ни толико. Али није одустајао Авраам који је волео људе, своје сународнике, браћу и сестре, па вели: Господе, ако има барем тридесет праведника, сачувај тај народ. Нажалост, није нашао ни тридесет, ни двадесет, ни десет, а вероватно му је на крају било непријатно да спушта бројку испод десет и та насеља су уништена, јер није било оних који су се трудили да буду бољи. И све ово што ми сада пролазимо, пролазимо деценијама разна искушења иако не будемо разумели, а онда и одлучили, да треба да будемо бољи, да треба да будемо бољи у вери, бољи у врлини Христовој, христоликој, христоподобној, ако не бuдемо разумели да треба да живимо Христом онда смо промашили. Свети Сава није жалио себе, јер је волео Христа читавим својим срцем и читавим својим бићем. И није се освртао ни на то ко ће шта рећи и ко ће шта урадити. Он је радио оно што је Христос Господ хтео од њега и проверавао је себе Христом. А ми кад славимо светитеље ми заправо кажемо да су они наш узор и да ми желимо да будемо као и они. Као што је Свети Сава мирио браћу, а мирио их је тако јер их је позивао све на покајање, није им држао лекције, али је учествовао и својом молитвом, али био је потребан подвиг покајања. Има ли неко за себе да може да каже да му то није потребно? Ко то каже на погрешном је путу и опет смо дужи да га молимо, волимо и грлимо, да се молимо да га Господ пробуди. Нама је потребно у најмању руку – и ту ћу завршити – оно по оној причи једног филозофа, да га сад не именујем, која говори о бодљикавом прасету. Па вели: Када дође зима бодљикаво прасе има потребу да се угреје. Нема наравно централно грејање и вештачки начин грејања, него животињски свет се греје тако што се збије свако уз сваког, па онда једно тело греје друго тело, али пошто бодљикаво прасе има бодље, па кад се свију једно уз друго онда ће им сметати те бодље и повређиваће једно прасе друго прасе. И онда бодљикава прасад улажу напор такав да се довољно приближе једно другоме да могу да се греју, да свако прима дар оног другога, али држећи довољну дистанцу да се не би међусобно повређивали бодљама које имају. У најмању руку нама је потребно то као народу. У храму Божјем то је реч Цркве. Ко год други вам говори реч Цркве и тумачи Цркву постављајући себе изнад Цркве тај је себе искључио из Цркве нажалост. Тај није Црква, само је питање времена када ће то разумети, а на нама је опет да идући путем Светог Саве, идући путем Христовим, грлимо и трудимо се да разумемо и слушамо и да се молимо Богу и за такве, јер ми немамо непријатеље. То што неко себе у односу на нас поставља као непријатеља то је његова ствар, јер Бог нас, мене и тебе неће питати: Шта је теби други учинио? Али ће те сигурно питати, као што ће и мене питати, шта сам ја и шта си ти учинио или учинила другоме. Зато је Вукашин из Слепаца могао да каже страдајући у Јасеновцу: Само ти дијете ради свој посао. Мирио је Свети Сава своју браћу Христом, јер је имао ум Христов и мир Христов. Позивао је на то да треба једни друге да слушамо, да разумемо да смо једни другима потребни и да нико није вишак, да разумемо шта то значи сабор и јединство у Цркве, јединство у вери, јединство у Христу. То не значи да сви имамо исте дарове, то не значи да сви имамо исте способности и да сви на исти начин видимо све што се дешава у нама и око нас, али смо добили веру, дарове да изграђујемо јединство у вери и да изграђујемо Цркву као један и јединствен организам. Све то може само ако се трудимо да се угледамо на Светог Саву, на његову светост и ако као принцип и начело свог живота имамо реч: Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески.
Ја желим свој деци Светог Саве заштиту и смирење, љубав и слогу, а нарочито то желим нашој деци и нашој омладини, да имају заштиту Светог Саве, да имају његово смирење, његову кротост, његову љубав према Христу и према ближњима, како њима тако и свима нама који осећамо себе да јесмо деца Светог Саве, а молимо се Богу да то Бог да свим људима и читавом свету како бисмо онда заједно са Светим Савом могли да се радујемо данашњем дану и сваком дану као дару Божјем, да се радујемо једни другима и да заједно можемо да славимо Њега Једнога, у Тројици Бога, Оца и Сина и Светога Духа.
Нека је срећно и благословено навечерје и праштајте, хотећи да честитам празник рекох још неку реч вишка, али то је све из осећања истинске радости што вас видим вечерас овде и љубави према вама и читавом нашем народу где год да се налази са пуном свешћу да сам и ја обичан човек, напротив, грешан и гори од свих, али се уздам у љубав Божју и Његово милосрђе да чува све нас заједно у својој шаци, у свом наручју, у свом загрљају да бисмо добро разумели да је живот дар због радости овога и онога века. Амин!
