Након прочитаног Јеванђелског зачала Патријарх Порфирије у беседи рекао је:
У име Оца и Сина и Светог Духа!
Браћо и сестре, речи које је Господ упутио пастирима, преко анђела свога, и које су упућене и нама данас и свим људима свих времена јесу: „Не бојте се”. То, наравно, није случајно, јер страх је једно од основних својстава свакога човека, не напросто телесни, или психолошки страх, иако и ти страхови постоје. Страх који заокупља људску природу и сваког човека, који носи ту људску природу, сваку личност, јесте дубоки егзистенцијални страх, страх од небића, страх од тога да се наше постојање претвара у апсолутно и потпуно ништавило, једном речју - страх од усамљености, самоће у времену и простору, али и у вечности. Тај страх, истовремено јесте и немир, он производи немир на сваком плану, будући да постоји у нашим душама, он порађа и немир у нама, и тај немир који постоји у нама, он се око нас шири у концентричним круговима, он се препознаје у нашим међусобним односима, познаје се као немир који се често претвара у искључивост, у страх од свега што је око нас, а наручито у страх од другога, јер тај страх од другога истовремено је, како рекосмо, и немир са другим, ближњим. Други је ближњи, јер свако створен као икона Божија, други је брат, или сестра, и наравно, немир – одсуство мира са Богом који је Бог љубави и Бог мира, и самим тим и присуство страха од Бога. Немир у нашим душама брише нашу спознају, познање Бога као Бога љубави, и ствара у нама страх од Њега, претвара Га у оно што Он није, у виђење Њега као казнитеља, као прогонитеља, и стога није случајно што нас Господ обавештава, и после Рођења Христовог преко својих анђела, да се не бојимо, и много пута у Јеванђељу. Страх је, дакле, и немир, одсуство близине. Дете које је далеко од загрљаја своје мајке, беба, готово по правилу доживљава страх, и чим осети загрљај мајчин, нађе се у наручју мајчином, оно се умирује, улази мир у његову душу и страх полако нестаје, нестаје због присуства загрљаја, због присуства љубави мајчине.
И ево, сутра славимо Рођење Христово, Рођење Сина Божијег као човека, Који тим Својим Рођењем, долази да исцели наш страх, страх у нама, да одагна немир из наших душа, само ако ми то хоћемо. Долази Господ, и као мајка што грли своје дете и доноси му мир и љубав, тако и Он, загрливши људски род, људску природу, и свакога од нас, доноси мир и одгони страх. Доласком Његовим у свет, мир је дошао, и страх је изагнан. Потребно је да ми читавим својим бићем, тај мир Његов тј. Њега и љубав Његову примимо у своје срце, у своју душу. Најпре је важно да разумемо да нам је Он потребан и да имамо веру у Њега, да знамо да је због тога дошао, да имамо веру у Његову реч, а онда да Њега, и Његов мир учинимо својим животом, чинећи све што је до нас, у смислу подвига, практиковања свих христоподобних врлина. Тек када почнемо да уносимо принципе Речи Божије у свој живот, или једноставно речено - Његове заповести, тек тада видимо ко смо и шта смо. Јер те Његове заповести, ти принципи, постају наше огледало, и наравно, разумемо колико смо слаби и немоћни, разумемо колико не можемо сами, али, истовремено, разумемо и вером прихватамо дар који нам Господ доноси, и баш због тога што не можемо сами, знајући да нам је благодат Христова потребна, вапимо за њом и молимо се Њему, и тада одлази страх и долази мир у нашу душу, у наша бића, у наша срца. Мир којим нам се је Бог измирио са собом, али нам дао и капацитета и снаге, енергије, да можемо да се миримо међу собом. Да бисмо се мирили међу собом, поред тога што је важно да схватимо своју немоћ, важно је да разумемо да и други, ближњи наш, има своје немоћи, и да зато не будемо судије, без милости, него да будемо отворена срца и да праштамо све свакоме као што Господ нама прашта, и као што се молимо да нам прашта. Штавише, молимо се да нам опрости као што и ми опраштамо ближњима својим, дакле, да будемо отвореног срца, да примамо све и свакога, управо онаквим какав он јесте, трудећи се, да носећи мир Христов у себи, преносимо га на ближњег, да препустимо свакога љубави Божијој, као најбољем, најснажнијем леку, Који лечи сваку душу живу. Нека би Господ дао, да са радошћу, одагнавајући сваки страх и немир из својих душа примимо мир Христов, примо Њега Једнога у Тројици Бога, како бисмо га могли са анђелима и читавом творевном славити, управо речима које смо чули у данашњем Јеванђељу Слава на висини Богу, а онда, када славимо на висини Бога, нека буде и мир на земљи, мир међу нама. Амин!
Првојерарху наше Цркве саслуживали су протојереј-ставрофор Вајо Јовић, протонамесник Стеван Вукић, протојереји Јован Гардовић, Бранислав Јелић, јереји Оливер Суботић, Бранислав Кеџић, Александар Секулић, протођакони Драган Радић, Радомир Врућинић, ђакон Ђорђе Петровић, као и многобројни верни народ који је испунио светињу на Дорћолу.
