„Ти си будућег века кнез, Владико, и садашњег, Господе; у садашњем веку и у будућем покривај, спаси нас, Сине Вишњега, и непропадљивог живота Твога удостој”
(Канон Индикту Светог Симеона Солунског, 9. песма, 2. тропар)[1]
Окушање „добре речи Божије и сила будућега века” (ср. Јевр 6, 5), односно Јеванђеља и Светих тајни Цркве Христове представља језгровит опис облагодаћене стварности у оквиру које православни хришћани „живе, крећу се и постоје” (ср. Дап 17, 28) као чеда Царства небеског. Будући да је просторно време овоземаљског живота припрема и ишчекивање вечног живота у небеском Јерусалиму, нови Израиљ својим богослужбеним прегалаштвом на иницијативу Божију и благодаћу Духа Параклита преображава оно што је пролазно према обрасцу онога што је непролазно. Отуда време и простор пропадљивог начина постојања бивају освећивани, постајући нова твар и духовно преображена реалност као предукус будућег стања васколике творевине. Неразрушиви темељ овог највеличанственијег дара спасења јесте непобитна истина да се Богочовек Господ наш Исус Христос јавио на свршетку векова као Пасхално Јагње „једном за свагда да својом жртвом уништи грех” (Јевр 9, 26), истински окусивши смрт и васкрснувши из мртвих, узводећи нас на небо и дарујући нам Своје надолазеће Царство.
Упоредо са тим, не треба сметнути са ума да Тајна Пасхалног увечностњења простора и времена у Православној Цркви, то јест Божијег благосиљања благошћу Његовом годишњег круга, изискује редовно усклађивање и обзнањивање многобројних обредословних смерница, садржаних у литургијској књизи под именом Типик. Следствено, већина помесних православних Цркава, међу којима и Српска Православна Црква, припрема и благовремено издаје целогодишње месецослове са рубрикама владајућег Типика и обиљем одлика богослужбеног живота православних заједница одређеног поднебља.
Управо због тога, Типик – богослужбене напомене за календарску 2025. годину треба препознати као још једно издање типика за целокупну годину, са чиме је на овдашњим просторима започето 2014. године. Његову основу чини владајући Типик у Православној Цркви Лавре Преподобног Саве Освећеног покрај Јерусалима, уз делимично прилагођавање особеностима владајуће богослужбене праксе наше помесне Цркве. Такође, треба нагласити да су током не само припреме текста овога Типика, већ и његове редактуре од стране Катедре за литургику Православног богословског факултета Универзитета у Београду, консултовани Никодимов и Романов типик, али и помоћна издања каснијег датума настанка, попут Великог типика протопрезвитера-ставрофора Василија Николајевића и Општег типика блаженог спомена Патријарха Павла. Осим тога, треба истаћи да су рубрике Типика у вези са избором и распоредом стихира, тропара и химнографских елемената у целости, приређене на уредан и прегледан начин, док су констатоване грешке из ранијих издања Типика исправљене, а досадашњи недостаци допуњени и сувишни подаци изостављени.
Коначно, будући да је 2025. година време прослављања особито значајног јубилеја – 1700 година од одржавања Великог и Светог, Првог Васељенског сабора у Никеји, верујемо да ће прегалаштво у погледу припреме и штампања Типика – богослужбених напомена за календарску 2025. годину бити сагледано не само као дело од нарочите духовне користи за нашу васцелу помесну Цркву, већ и у ширем смислу као скромно настојање да се молимо за све оце Никејског сабора да, према њиховим речима, оно што је својевремено „добро одлучено, то и остане поуздано”.
У Београду,
На дан спомена Светог апостола и Јеванђелиста Матеја 2024. године
Презвитер др Србољуб Убипариповић,
редовни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду
[1] Цитирано према: Архимандрит Никодим Скретас, Простор и време у литургијском богословљу Симеона Солунског: реализам и символ, са грчког превела Марина Вељковић (Крагујевац: „Каленић”, 2017), напомена број 526, 141.
