поуке.оргУ манастире Овчарско-кабларске клисуре дошла је као Надежда Белић из малог места Бангула, код Ердевика, у Срему, како каже, двадесетак километара удаљеном од Саве и Дунава. Била је најмлађа, рођена 1919. године као 12. дете Станимира и Марије. Због породичне трагедије у којој је већина деце умирала врло мала, нека и од туберкулозе, кум јој је дао име Нада, како би бар она преживела и избегла тужну судбину своје браће и сестара. Остала само с мајком, јер је у међувремену преминуо и отац Станимир. Вођена неком чудном, божанском силом и снагом, 1938. године, као деветнаестогодишња девојка, по први пут је дошла у Србију. На Богомољачки сабор у манастир Жичу, сећа се, било је то на Крстовдан, онај јесењи - и остала ... Била је ученица св. Владике Николаја.
- Тако је морало да буде. Мајка ме је и учила да будем побожна, да идем у хришћанску заједницу. Послушала сам је, али је она платила високу цену - остала је сама. Тако је ипак морало да буде - сећа се данас мати Евпраксија, 20 година игуманија манастира Никоље.
Њен нови дом, након оног рођеног кућног, сремског, био је манастир Јовање. Замонашила се тек 1949. године, пуних 11 година после уласка у манастирске одаје Овчарско-кабларске клисуре и исто толико година искушеничког живота. Чекала је, каже, тако дуго, само зато да би је замонашио свети Владика Николај, који је и највише утицао на њено духовно освећење и поткрепљење. У Јовању је остала 16 година, а када је због изградње хидроцентрале дошло до урушавања манастирских одаја, преселили су их у Никоље, у коме и данас броји своје монашке дане.
За који дан биће то и пуних седам деценија у манастирима Овчарско-кабларске клисуре, двадесет година као игуманија манастира Никоље, након мати Ефросиније. Седам деценија, за обичне смртнике, готово невероватног живота. Јер, није лако објаснити и разумети каква то животна енергија и снага носе наизглед крхко људско биће да свако јутро устаје у четири сата, проведе више сати на богослужењу, преко дана обавља и најтеже физичке послове, присуствује вечерњем ... И тако из дана у дан. Већ готово седамдесет година.
- За разлику од ранијих година сестринство је сада знатно мање, двадесетак сестара, углавном старих и болесних. Млађих је све мање. Долазе, рекла бих више натрче случајно, па кад схвате где су дошле, врло брзо и одлазе у свет. Јер овде је много посла за све, мора се добро запети и радити, сваки дан, практично од јутра до мрака - каже мати Евпраксија.
Манастир Никоље по подели припада средњим споменицима културе, а по некадашњим прописима и Аграрној реформи припало му је 15 хектара земље и исто толико шуме. Ту је и на далеко чувена манастирска воденица. За мати Евпраксију и сестринство манастира много посла и свакодневних обавеза. Немају послужитеља, али део најтежих послова обавља им један житељ Пријевора који живи у оближњој железничкој станици. Некада је брата и њега манастир прихватио као своје, хранио их и пружао уточиште, данас о манастиру брину као о својој кући.
Тешко је у једном даху сетити се свега. И савета владике Николаја да не иде у Јовање јер се тамо умире од глади. И деце о којој је требало бринути. И дана када је приликом бежања преко Мораве погинула мати Катарина. И глади и немоћи да се преживи. А земља дата у закуп. Али...
Нешто што се не заборавља су дани градње куће. Али... Још јаче и још дуже од тога памти године враћања зајма.
- Кућу смо правили углавном од зајма, уз новац који смо добили од хидроцентрале чијом је изградњом дошло до урушавања Јовања, тадашњих 830.000 динара. Чим смо се уселили и мало скућили почели смо да враћамо дугове. Али није било лако. Неком смо враћали у новцу, неком у животним намирницама, неком сечом шуме. Остаће записано да су једино Раде Тодоровић и Милановачка црква опростили свој део - наглашава мати Евпраксија.
С посебном пажњом мати Евпраксија говори о Радмили Милентијевић, великој добротворки, захваљујући чијој помоћи је знатно обновљена манастирска кућа, препокривена воденица. И још много тога. На реновираној кући сестринство је једну собу у поткровљу наменило њој. У тој соби Радмила је и ове године преноћила две ноћи.
Пред игуманијом Евпраксијом и њеним сестринством је још много тога. Свакодневних обавеза, бриге и пажње за манастир и старе и болесне сестре. Али и да се обнови и кнежева кућа, чува и пази чувена ризница. Сачува чувено Каранско јеванђеље о коме мати Евпраксија говори с посебном пажњом. Јер, реч о светињи непроцењиве вредности, најстаријем оригиналном јевандељу код нас, писаном далеке 1604. године.
Међутим ... На прагу десете деценије живота, за њу нема дилеме и како каже никад је није ни било.
- Да сам сада на почетку и да бирам, опет бих изабрала исти пут...
