mitropolija-zagrebacka.orgОрганизатор Академије је Митрополија загребачко-љубљанска, Црквена општина у Марибору, а тамошњи свештеник Милан Јовановић, у сарадњи са Роса продукцијом из Марибора. Академија је реализована уз подршку Министарства културе Републике Србије, а почасни покровитељи Академије су били господин Борут Пахор, председник Републике Словеније, и господин Александар Вучић, председник Републике Србије.
Академија је конципирана као представа која се заснива на историји Српске православне Цркве, са посебним освртом на заједничку историју Срба и Словенаца.
На самом почетку Академије, после државних химни Републике Словеније и Републике Србије које су извеле две девојчице обучене у словеначку и српску народну ношњу, наступио је Српски византијски хор Мојсије Петровић изводећи композиције по византијском напеву. У наставку Академије је глумац Војин Ћетковић изговорио беседу о историји српског народа до 1434. године и удаји Кантакузине Катарине Бранковић, ћерке српског деспота Ђурђа Бранковића за грофа Улриха Другог Цељског, у току које су приказиване анимиране пројекције венчања Улриха и Кантакузине као и убиство Улриха Цељског. Такође су приказани и делови једног од првих играних филмова снимљених на територији бивше Југославије (1911) „Улрих Цељски и Владислав Хуњади“. У приказивању догађаја из живота Кантакузине Катарине Бранковић, грофице цељске, учествовали су балет Народног позоришта у Београду, ансамбл „Ренесанс“ и мешовити Словеначки католички хор. Текст монодраме, која говори о Кантакузини Катарини Бранковић, њеној удаји за Улриха и њиховој деци, затим о страдању и сахрани грофа Улриха Другог Цељског, као и о одласку Кантакузине после смрти мужа, изговорили су глумци Анастасија Весна Илић, Милада Калезић и Војин Ћетковић.
Други део Академије био је посвећен Србима који су већ 500 година настањени на простору Беле Крајине. Присутни су могли видети фолклорну игру Ускочко коло. Затим је глумац Војин Ћетковић изговорио беседу о насељавању Срба ускока на подручје Беле Крајине, где и данас живе и где се налазе и православни храмови у местима Бојанци и Милићи. Беседа је завршена подсећањем на трагичне догађаје из Другог светског рата када су срушени православни храмови у Марибору и Цељу и када су многи Словенци избегли из својих домова и нашли уточиште у Србији и Босни и Херцеговини. У наставку је више словеначких дечијих хорова заједно извело словеначку песму „Мед искреними људми“.
Академија је приведена крају празничном беседом Митрополита загребачко-љубљанског г. Порфирија, коју преносимо у целости:
Уважена Господо.
Часни оци, драга браћо и сестре,
Сабрали смо се вечерас у овом предивном древном, богатом културом граду на Драви, Марибору, како бисмо прославили великог светитеља и угодника Божијег, Светог Саву, и на свечан начин достојно обележили два велика јубилејâ наше Цркве: 800. година аутокефалности Српске Православне Цркве и 600 година од рођења српске принцезе и задње цељске грофице Катарине Кантакузине Бранковић, која приликом удаје за Улриха Другог, са собом доводи православне монахе и 200 православних породица.
Драга духовна децо, ми као духовни потомци Светога Саве овде у Словенији, нисмо случајно. Нисмо овде да бисмо, пре свега, љубоморно и грчевито у изолацији од других чували своје биолошко биће. Овде смо да бисмо својим даровима у општењу са другима, њих обогатили и њима бивали обогаћени. Али пре свега, Свети Сава од нас очекује да врлинским животом сведочимо Јеванђеље Христово, на Савин начин, тј. православно, да би и нас заволели као што су Светога Саву људи из различитих народа и вера са којима се он сусретао, због његове врлине заволевши га, преко њега и његов народ заволели.
Сабрали смо се, дакле, да молитвено прославимо истинског духовног великана, Оца, Пастира доброг и Учитеља који води у живот. Благодарећи дарованим му талентима које је многоструко умножио, и његовим истрајним напорима, како би народ свој обожио и вишеструко обдарио, Свети Сава је издејствовао, пре тачно осам векова, аутокефалност Српској Цркви и као њен први Архиепископ организовао њен духовни и културни живот.
Сећамо се и обележавамо данас два јубилеја, који су свакако међусобно повезани и проткани. Јер је „Свако сећање, а посебно оно духовно, слављење живота и спасења“.
Тако, хришћанско духовно сећање није обична интелектуална реминисценција и размена података о некадашњим личностима и догађајима, него је, у духовном смислу, тајанствено и чудесно, али ипак реално, оживљавање и посадашњавање догађаја из давне прошлости у којима и ми постајемо савременици и учесници и којима се надахњујемо.
Славећи, дакле, јубилеје не враћамо се и не остајемо непомично заробљени у времену и простору који су иза нас. Самим тим не улазимо у ризик да Цркву претворимо у музеолошку чуварку јаловог предања, народног фолклора и обичаја, често глувих за савременог човека, његова искушења, проблеме и потребе. Црква је не само жива и динамична, него је изнад свега савремена, штавише окренута ка будућности или боље рећи кроз Цркву нам и будућност постаје садашњост.
Свети Сава као човек Цркве није у Цркви видео институцију, макар и најважнију, која треба да сачува било шта што нас за земљу веже. Он је Цркву видео као простор преображаја, свега што нам је дато, у место слављења Бога. У том кључу треба разумети и напоре које је улагао Свети Сава за добијање аутокефалије за Српску Цркву, чији је он био први Архиепископ. За њега аутекафалија никако није значила одвајање и отуђење од целине Цркве, него је напротив, требало да послужи практичнијем устројавању црквеног живота с циљем постизања бољег сведочења Истине о Исусу Христу као Спаситељу читавог света у којем сви треба да постану једно.
За Светог Саву Жива Црква је простор у којем се надилазе све супротности и поделе, она је једина шанса да сваки човек кроз Христа, не губећи свој идентитет, остајући оно што јесте, по љубави узрасте до јединства и заједнице са свим људима као браћом. „Нема више Грка ни Јеврејина, нема више роба ни слободнога, јер сте ви један човек у Исусу Христу“ вели Апостол Павле. То је императив који је водио и мисао и реч и дело Светога Саве. То је оно што и нас сада и овде надахњује и испуњава Божијим миром у души и љубављу према ближњима.
Честитам свима Празник са жељом да молитве Светог Саве буду са свима вама и свим људима добре воље!"
Телевизија Словеније омогућила је директан пренос Академије који је преузела и Радиотелевизија Србије. Такође, сви који нису могли ући у салу Народног позоришта у Марибору имали су прилику да на фасади Позоришта прате директан пренос Академије захваљујући савременој визуелној технологији, у креацији Горана Балабана.
Редитељ Академије је Светлана Драмлић, а сценариста, добитница престижне Нинове награде, Ивана Димић. Такође су у креативном процесу стварања Академије у свим сегментима учествовали професор Зоран Симјановић и свештеник Ненад Илић.
После Академије уприличен је пријем где су се присутнима обратили господин Миро Церар, министар у Влади Републике Словеније, господин Никола Селаковић, генерални секретар Председника Републике Србије, господин Срђан Рајчевић, министар у Влади Републике Српске и Монсињор Станислав Липовшек, умировљени бискуп цељски. Такође, на пријему су подељене захвалнице свима који су допринели реализацији Академије.
Аутор фотографија: Предраг Крсамновић.
